Ispraćen na dalek put kao žrtveno jagnje, kao jedan bivši veliki koji nastoji da ostvari turneju po svaku cenu, da među divovima na stadionu Acteka svesno izgubi još koji dragulj već uzdrmanog renomea, — Partizan se sa tih meksičkih visina vratio obogaćen za jedan neočekivani ali zasluženi trijumf i sa jednom slatkom obavezom koju ne može da izbegne u nastavku ligaške trke.
Kakva je to obaveza?
U ovom trenutku, kad na novinskim stupcima u jednom verbalnom ratu lome koplja treneri i fudbaleri Željezničara i Crvene zvezde, kad mnogi stručnjaci hoće glasno da primete kako je Dinamo najkvalitetniji i kako bi iz drugog plana najzad mogao da iskoristi šansu i posle četrnaest godina vrati titulu u Maksimir, nisu retki oni, među njima i pisac ovih redova, koji jednog jakog Partizana vide u ulozi šampiona koji možda neće imati vremena da stigne na cilj pre drugih, ali koji će besumnje biti veliki režiser tog neizvesnog finiša.
Koliko Partizana primaju kao neugodnog takmaca, sportsmeni profila Miljanića, Boškova, Horvata, Ribara i Luštice ipak su saglasni u jednom: nacionalni šampionat je uvek zanimljiv i nacionalni tim je uvek jak kad je jak i Partizan. To se, u istoj meri, odnosi i na Crvenu zvezdu. Tako je još od one prve poratne ligaške sezone, kad je kapitensku traku nosio Brozović i kad je u vitrine kluba zajedno sa svojim drugovima uneo prvi prelazni pehar FSJ; tako je i od onog prvog međudržavnog meča protiv Čehoslovaka, kad su reprezentativni dres zaslužili Brozović, Čajkovski, Bobek, Simonovski i Šoštarić.
Partizan je u delikatnoj situaciji, jer je pritisak njegove armije navijača koliko ljudski shvatljiv, toliko, sticajem okolnosti, i objektivno iluzoran. Preko meksičkog rezultata, preko saznanja da je tim konsolidovan i da se pojedinci — Mihajlović, Paunović i Bjeković, na primer, — nalaze u sjajnoj formi, grade nekakve ambicije i motivi navijača (a svi navijači sveta su isti!) sračunati su na jedan veliki preokret.
Zaboravlja se da je taj put do preokreta koliko trnovit, nepristupačan i zamagljen, toliko, u krajnjoj liniji, i nerealan, imajući u vidu snažno prisutnu istinu — trenutno mizeran plasman, Partizana, kao epilog nekoliko poraza doživljenih na Topčiderskom brdu kao šok i nekoliko propuštenih šansi, koje bi i prvoligaški autsajder, bez obzira kako se zvao, sigurno realizovao.
Bila je to jedna tužna jesen.
Mnogi će, verovatno, reći da je to danas drugi tim, da su i odnosi drukčiji. Sve je to tačno, ali upravo i zato su Simonovski i Mihajlović krajnje zabrinuti: kako i koliko se sa takvim timom u trenutnoj situaciji, može i sme preko gubera?
Da li je mudro upustiti se u vratolomnu borbu za bodovima koji su ujesen neplanirano rasipani i darovani i koji su Partizana toliko udaljili od vrha da ni jedan Milan ne bi mogao da ih nadoknadi; ili igrati na efekat, mirno i postupno, bez obećanja, sa željom da se na pravom mestu iskali jedan tim i, koristeći žreb drugih i svoj u osmini — finala i trku već obrazovane i odmakle trojke za titulom, potražiti šansu u kupu?
Ljudi čija su specijalnost kompjuteri, reći će vam da je vrlo teško bez svih neophodnih, čak i nekih dodatnih podataka izračunati na čijoj su strani šanse. Sizifov posao dolazi otud što se sukobljavaju interesi i vrednosti tri po mnogo čemu antipodna rivala. Svima je jasno da se Crvena zvezda neće dati i da će upravo zbog svog montevideovskog kraha biti od marta tri puta spremnija, opasnija i osvetoljubivija. Svima je jasno da Željezničar igra na jaku kartu koja mu možda neće dopasti u nekoj drugoj sezoni, jer će Osim i njegovi mlađi drugovi tada biti stariji za godinu i opterećeniji za jedno razočaranje ako sada ne odnesu titulu. Svima je, najzad, jasno da i Dinamo, kvalitetom i igrom neosporiv, šarmantan i čvrst, iskusan i strpljiv, po logici stvari mora kad-tad da dođe do izražaja.
Ostaje utisak da je meksički rezultat Partizana, posle 11. maja 1966. u Briselu najveći u istoriji kluba, pokrenuo nekakve vetrove i ustalasao atmosferu. Na izvestan način je i rezultat Hajduka ukazao na mogućnosti da se u finišu ligaškog maratona na delu ponovo nađu velika četvorica, u ravnopravnoj ili manje ravnopravnoj trci sa jesenjim prvakom. Ali, ipak u trci!
Apsurdno je i smešno reći da je Partizan u ovom trenutku spremniji od ostalih. Možda i jeste, ali u istoriji finiša šampionata ti elementi — nazvani snaga, kvalitet i uigranost — najmanje su odlučivali. Možda bi i odlučili, kad bi Partizan na startu 8. marta umesto sadašnjih šesnaest imao najmanje dvadeset bodova.
Stoga je po svim rezonima i po svim sportskim motivima logično da Partizan izvrši misiju u jednom drugom pravcu: da učini da ga Željezničar, Crvene zvezda i Dinamo poštuju do kraja i da se pribojavaju, a da u Kupu živi što je moguće duže. U tom slučaju Simonovski i Mihajlović ne samo da bi pobegli daleko od onih situacija kada se spaljuju mreže, već bi njihov tim spontano, od pravih fudbalskih ljudi, možda bio proglašen moralnim pobednikom.
A taj moralni pobednik je u fudbalu ravan i ponosan koliko i onaj koji je poneo titulu…