KLUB POZNATIH PARTIZANOVACA
Neda Arnerić je naša najmlađa filmska zvezda. Ova jugoslovenska Širli Templ počela je ozbiljno da se bavi filmskom umetnošću još u trinaestoj godini. Danas joj je sedamnaest godina, a već za sobom ima desetak glavnih uloga odigranih u domaćim i inostranim filmovima, nekoliko domaćih i međunarodnih priznanja. Oni koji je znaju — kažu da pored filma voli sport i da je njena boja — crno-bela.
P. VESNIK: Otkada vaše srce kuca za Partizan?
ARNERIĆ: Pa, valjda otkad sam se rodila… Tačnije, otkad sam čula prve reči o sportu. Jer u mojoj kući su svi partizanovci: i otac i majka i brat.
P. VESNIK: Pošto se u kući pričalo samo o Partizanu, vi niste ni mogli izabrati drugi klub, zar ne?
ARNERIĆ: U početku je to bilo sve onako površno. Navijala sam za Partizan čitajući novine. A onda sam počela da odlazim i na utakmice; U stvari, za moje navijačko opredeljenje ipak je bio presudan jedan susret sa igračima Partizana u vozu za Skoplje. Upoznali smo se i sprijateljili. Tada sam ih malo bolje ošacovala i uvidela da nisam pogrešila što sam još kao beba počela da navijam za njih. Divni su to momci, simpatični i šarmantni. Samo kad bi takvi bili i na terenu.
P. VESNIK: Jesu li vas nekada razočarali?
ARNERIĆ: Jesu, naročito poslednjih godina. Jednom su čak bili, čini mi se, među poslednjima! Zar to oni smeju da dozvole! Oni, šampioni! Prestala sam da slušam o njima, da čitam novine…
P. VESNIK: Ali sada su na prvom mestu…
ARNERIĆ: Ako misle da i dalje navijam za njih neka i ostanu tu gde su: Ili ako to već ne mogu da se zadrže bar na pristojnom rastojanju od Crvene zvezde. Naravno, Partizan mora igrati šampionski kako to dolikuje istinskom šampionu. I mora pobeđivati. Onda će imati svoje navijače i među ženama, jer žene vole pobednike.