TRAGOM DOKUMENATA I LEGENDI
Jedna od posebnih zanimljivosti u bogatoj istoriji Partizana je činjenica da je pre nego što je zakoračio u prvi šampionat — dakle, pre no što je svoju „bojnu gotovost“ i vrednost na najširem jugoslovenskom planu — bio prinuđen da krene na delikatnu i tešku inostranu turneju po Poljskoj i SSSR-u. U to doba bio događaj od višestrukog značaja ne samo za Partizan već i za čitav jugoslovenski fudbal.
Pre svega, to je bila prva velika posleratna turneja jednog našeg kluba, kako po udaljenosti zemlja u koje je putovao, tako i po broju utakmica i protivnika s kojima je trebalo da se sukobi. Što se tiče renomea protivnika — mislimo na sovjetske timove on je u tadašnjoj Evropi bio maksimalan. Zašto? Zato što je jedan od vodećih klupskih ekipa moskovski Dinamo gostovao u „kolevci fudbala“, gde je u susretu s najčuvenijim timovima engleske i Škotske prve lige, sem jednog remija (protiv Rendžersa), zabeležio sve same pobede: Trebalo je imati mnogo snage, nerava i umeća pa krenuti u pohode takvom protivniku na noge!
Ipak, u leto 1946, fudbaleri Partizana koji još nisu sastavili ni punu godinu postojanja, hrabro su se otisnuli put Katovica, Krakova, Varšave, Moskve, Lenjingrada i Tbilisija. Kao emisari ne samo jugoslovenskog nego i evropskog fudbala bili su prva klupska ekipa starog kontinenta koja je ikada gostovala u Sovjetskom Savezu. Takvu čast, ali i obavezu, trebalo je opravdati!
Već na prvom koraku, u Poljskoj, Partizan je fascinirao svoje domaćine. Igrom kakva u toj zemlji nije godinama viđena i koja je okvalifikovana kao senzacionalna, deklasirao je sve svoje protivnike — iz četiri susreta izvojevao je sve četiri pobede, sa ukupnom gol-razlikom 23:4! Jasno, mnogo teži posao očekivao je naše fudbalere u SSSR-u. Prvi meč protiv tada izvanredne ekipe CDKA (tim sovjetske armije) naši momci su izgubili s minimalnih 0:1. Uprkos porazu ostavili su odličan utisak i oduševili prepun stadion. I drugi meč u Moskvi, protiv Dinama, završen je neuspehom. Pobeda domaćina bila je visoka i ubedljiva (4:1), ali prema razvoju situacije na terenu, danas snaga nije bio ni nalik rezultatu. Na golu Dinama stajao je tada čudesni Homič — preteča velikog Jašina, koji je na britanskoj turneji fascinirao engleske stručnjake. Uprkos sjajnoj igri našeg navalnog reda i brojnim šansama lopta nije htela nikako u gol koji je bio začaran Homičevom ličnošću! Ipak, u nastavku turneje, uspeli smo da izjednačimo bilans. Dve teške utakmice, protiv izvanredne jake reprezentacije Lenjingrada i tada gotovo nepobedivog Dinama iz Tbilisija, dobili smo istim rezultatom (2:1). Ova druga pobeda, s obzirom na renome gruzijskih fudbalera, odjeknula je senzacionalno u Sovjetskom Savezu. Tako se naša turneja po SSSR na kraju završila remijem (dva poraza i dve pobede), a ukupan bilans gostovanja u ove dve zemlje bio je više nego sjajan. Zar je onda čudno, što su po povratku u zemlju Partizanovi fudbaleri dobili pregršti komplimenata kao dostojni emisari našeg fudbala i što je u javnosti prvi put za njihovo ime vezan epitet „ambasadori jugoslovenskog sporta“!
Zabeležimo ovde i neke kuriozitete sa ove turneje koji u današnje vreme deluju pomalo neverovatno. Na čitavoj turneji ekipa je imala samo dve garniture dresova (sašivenih od padobranske svile!). Nije bilo ekonoma pa je svak brinuo o svojim rekvizitima! Svi igrači su bili odeveni u jednoobrazne — vojne uniforme. Neka bude zabeleženo još i to da su boje Partizana na prvoj inostranoj turneji branili ovi fudbaleri: Šoštarić, Glazer (igrač i trener), Čolić, Brozović, Popesku, Atanacković, Simonovski, Matekalo, Rupnik, Bobek, Šereš, Palfi, Švaljek i Rajko Mitić (kao gost).
Bio se to jedini put da je u našem dresu gostovao kapiten „crveno-belih“ Mitić, koji je igrao odlično i postigao neke značajne golove. Videćemo, docnije mu se Stjepan Bobek revanširao, igrajući kao gost — takođe jedini put — u Zvezdinom dresu.
(U idućem broju Bobek pojačava Zvezdu)