Impresije Ivana Ćurkovića o Kazablanki, Partizanu, Bajernu, Bekenbaueru, Espanjolu…
Ovo je bilo moje treće gostovanje u Kazablanki. Turnir koji nosi ime Muhameda Petog, veoma je poznat i održava se tradicionalno svake godine avgusta meseca.
Ovog puta od tog se pravila odstupilo, zbog poznatih političkih nemira u ovoj zemlji u to vreme. Međutim, to nije omelo organizatore, da i ovog puta dovedu veoma dobre i renomirane ekipe, koje su to i potvrdile na četiri utakmice dvodnevnog nadmetanja.
Osvojiti drugo mesto na ovakvom skupu i u jakoj konkurenciji veliki je uspeh. Partizan je opravdao visok ugled koju ovde uživa. Igrali smo veoma dobro i mislim da neću biti neskroman ako kažem da smo sa malo više sreće mogli da budemo i pobednici.
Pa ipak, u Beograd smo doneli veliki srebrni pehar. Još jedan takav krasi naše klupske vitrine a osvojili smo ga na ovom istom turniru 1965. godine kada smo takođe bili finalisti. Naše prvo učestvovanje donelo nam je i najviše radosti. Tada smo bili prvi i upisali se zlatni slovima u knjigu pobednika ovog turnira.
Tri puta smo učestvovali i tri puta bili finalisti što je veliki uspeh.
Ali vratimo se našem poslednjem gostovanju u Kazablanki.
Sigurno je da smo bili tim sa najmanjim brojem treninga, što u isti mah znači i fizički najslabije pripremljeni. Taj podatak je veoma značajan kada se uporedi sa formom Bajerna, koji se nalazi u top-formi, ili Espanjola koji je opet u punoj takmičarskoj sezoni.
Domaći Setat imao je mnogo razloga da se bori za prvo mesto u ovoj konkurenciji.
Na to ga je obavezala titula prvaka, domaći teren, publika i velike ambicije da se dokaže jakoj evropskoj konkurenciji.
Ipak, pored svih naših hendikepa u odnosu na ostale ekipe, bili smo vrlo blizu konačnog trijumfa.
Igrali smo pre svega taktički veoma mudro, ne rasipajući snagu, koja nam je ionako nedostajala. Srčanost i požrtvovanje kojom su se ispunjavali postavljeni zadaci imponovala je, tako da smo u poslednjoj utakmici protiv Bajerna u toj za nas ne baš važnoj osobini, potpuno nadmašili Nemce kojima je to u principu glavna odlika.
Naš tim, što je takođe vredno zabeležiti, bio je i vrlo efikasan. Kao kuriozitet možemo navesti da smo u poslednjih deset kola jesenjeg šampionata dali samo pet golova. Na ovom turniru tu „normu“ ispunili smo na samo dve utakmice, a one su imale isto tako zvaničan karakter. Sa pet lepih i efektnih zgoditaka bili smo i najefikasnija ekipa turnira.
Za ostale timove imam samo komplimente. To se pre svih odnosi na fudbalere Bajerna. Bez obzira na odsustvo centarfora Milera i polutke Henesa. Bajern se predstavio kao tim koji pored snage i oštrine daje jedan stil sličan onom koji karakteriše nemačku fudbalsku školu. U njihovoj igri oseća se dosta duha i maštovitosti. Stekao sam utisak. Posmatrajući ostale nemačke ekipe, da Bajern igra lep fudbal i da njihova deviza nije: boriti se i trčati, trčati. trčati…
Bekenbauer
Bajern u svojim redovima ima jednog igrača svetske klase Franca Bekenbauera. Pravo je uživanje gledati ga sa kakvom lakoćom igra fudbal. Protekla godina donela mu je peto mesto na rang listi „Frans fudbala“ a moje lično mišljenje je da je mogao da se plasira još za dva mesta više.
Pored njega ističu se i reprezentativci iz SR Nemačke, golman Sepmajer i ofanzivni half Rot. A kompliment zaslužuju i desni half Švarpbek, strelac dva gola, i centarfor Šerder.
Ekipa Bajerna je u prvoj utakmici imala za protivnika tim Espanjola. Moglo se lako desiti da budu eliminisani jer Španci kod stanja 0:0 nisu iskoristili jedanaesterac, a bili su ravnopravni partner tokom cele utakmice.
Espanjol igra veoma atraktivan fudbal, a nosioci takve igre su dve izvanredne polutke i dva mala rastom a kao metak brza krila. Reprezentativac je centarhalf Glorija koji je pravi šef odbrane, inače raniji igrač Atletika iz Madrida.
Trener Espanjola je proslavljeni centarhalf Reala iz njegovog najslavnijeg doba, Santa Marija.
Na kraju nešto o domaćinima. Setat je prošlogodišnji prvak, a sada se nalazi na četvrtom mestu. Marokanci igraju brzo, oštro i dobro su tehnički obučeni. Imali su na svojoj strani brojno i bučno gledalište, kao i domaće sudije koji su prema njima bile naklonjene. Mi smo im bili velika inspiracija a istovremeno i šansa za revanš, jer na poslednjoj utakmici protiv reprezentacije Jugoslavije na Mediteranskim igrama u Izmiru nisu se proslavili. Izgubili su sa 1:0, napustili teren i bili diskvalifikovani a za sve to su nas Jugoslovene krivili.
Njihov centarhalf i centarfor bili su tada članovi reprezentacije Maroka a istovremeno i njeni najbolji fudbaleri.
Počasti
Vredno je zabeležiti a time smo bili posebno počastvovani da nas je marokanski suveren, kralj Hasan Drugi lično pozdravio. Bili smo pre početka susreta njemu pojedinačno predstavljeni a to je ujedno bila i mala ceremonija na kojoj je on podelio odlikovanja istaknutim marokanskim sportistima i funkcionerima. Takvo jedno dobio je i Franc Bekenbauer, kao sportista svetske klase.
Inače, kralj Hasan Drugi veliki je prijatelj sporta posebno fudbala i on je u stvari pokrovitelj turnira bez obzira što ovaj nosi ime njegovog pokojnog oca Muhameda Petog.
Po povratku iz Bele kuće (Kazablanke) u naš beli grad verujemo da će nam proleće biti lepše od jeseni i da će naši simpatizeri biti zadovoljni. Kazablanka je potvrdila da smo spremni za najteže okršaje i zato sačekajmo proleće…