FELjTON
Čuveni Partizanov as od životnih drama do najvećih počasti u fudbalu
Ima događaja u životu koji negde duboko u nama trajno ostaju sačuvani.
Jedan od takvih momenata za mene je sigurno i moj prvi odlazak na stadion JNA u Beogradu.
Došao sam upravo u doba kad se dečačke crte bore sa muškim. Imao sam male nausnice, glas mi je počeo da se menja i često sam hvatao sebe kako mi pogled odlazi za nekom zgodnom devojčicom. U moj unutarnji svet počele su da ulaze i po koje lepe ženske oči ili vedar devojački osmeh. No, to nisam nikome govorio, a teško sam priznavao i samom sebi. Činilo mi se da onako ošišan „do glave“, ubledeo i loše obučen, ne mogu da budem vitez nijednoj devojčici; zato su sve moje simpatije još uvek bile vezane za loptu, a sva nadanja polagao sam u uspešni završetak škole.
Mesecima sam, slušajući radio-prenos ili čitajući izveštaje sa utakmica sanjario o velikom stadionu prepunih tribina, mislio kako je to lepo naći se u onoj masi zadovoljnih, lepo obučenih ljudi koji svake nedelje odlaze na utakmice da gledaju svoje ljubimce. Još sam više zavideo čuvenim fudbalerima, o kojima sam već slušao čitave legende i čiji svaki korak na igralištu i van njega prate uvek radoznale oči.
Čeznuo sam da se i ja jednom pojavim na tako velikom stadionu. Kako to obično u životu biva, prilika se ukazala sasvim neočekivano. Kada mi je brat jedne subote rekao da će me sutradan popodne voditi da gledam pravu prvenstvenu utakmicu, bio sam neizmerno uzbuđen. Od tog trenutka činilo mi se da su svi časovnici stali, da nikad neće doći vreme našeg polaska.
Vest sam odmah saopštio svim svojim novim drugovima, koji su je, na moje veliko iznenađenje, primili sasvim ravnodušno. Ručao sam na brzinu, ne osećajući nikakvo uživanje, i ako je snaja skuvala bogat nedeljni ručak.
Držao sam brata za ruku i sve poskakivao hitajući ka stadionu. Beogradske ulice bile su pune bučnih, užurbanih, nasmejanih ljudi. I oni su žurili na utakmicu. Zagledao sam ih sa nekim neodređenim osećanjem u kojem je bilo i zavisti i tuge: zato što to zadovoljstvo mogu sebi da pruže svake nedelje, a i zato što ne znaju da dovoljno uživaju u radosti koja im se tako redovno pruža.
Najzad stigosmo pred stadion JNA. Onako ogroman učinio mi se još lepšim no na slikama. Odmah mi je bio čudno prisan, možda zato što sam ga u svojim sanjarenjima već nebrojeno puta video i na svoj način doživeo. Teren se preda mnom zelenio, trava kao da je bila maločas zalivena. „Eh, kako je lepo igrati na tako ravnom i mekom igralištu“ rekoh u sebi. Koliko je tu lakše vladati loptom no na onim neravnim vojvođanskim ledinama, koje sam ja poznavao kao jedino fudbalsko borilište.
Gledao sam Bobeka
Pojava igrača izazvala je vrhunac mog uzbuđenja. Sećam se: „Partizan“ je imao plavo-crvene prugaste dresove, a ekipu je predvodio kapiten Stjepan Bobek. Zalizane kose, smiren i dostojanstven u svom odmerenom koraku, Bobek je delovao kao neki vojskovođa uoči bitke. Tada sam se setio jednog svog druga iz doma, druga koga smo svi zvali nadimkom „Bobek“; da je on sad ovde pa da vidi kako izgleda ovaj pravi Bobek čije slavno ime nosi…
Sav sam se pretvorio u oči. Povremeno sam bacao poglede na veliki sat, strepeći da će se ova divna predstava završiti. Želeo sam da zaustavim vreme, da utakmica traje sve do mraka. Valjda zato lepe časove uvek primam sa izvesnom setom: osećam da su prolazni, hteo bih da ih zadržim, a ne mogu…
Tako je to bilo i kad sam prvi put kročio na stadion JNA. Topio sam se od miline za sve vreme utakmice. Sve me je oduševljavalo, svemu sam se divio. Zadivljavale su me majstorije igrača, a posebno mog ljubimca Bobeka. Pogled mi je bio prikovan za njega tokom svih 90 minuta igre. Mekoća njegovih pokreta, elegancija u driblingu, lakoća s kojom je rešavao sve probleme u igri i, na kraju, dva gola u njegovom stilu — učinili su da je on postao moj fudbalski idol. I ne samo to: zbog njega sam se i navijački opredelio. Tada, ni u najblistavijem i najsmelijem snu, nisam mogao da pretpostavim da ću, nekoliko godina kasnije, biti Bobekov učenik i sa njim doživeti tolike trenutke trijumfa i radosti.