KROZ NAŠU LUPU
Teško je setiti se primera takve nacionalne euforije izazvane jednim sportskim uspehom kao što je to bilo onoga dana kada su naši košarkaški postali prvaci sveta.
Taj veliki uspeh nerazdvojno je vezan za selektora i trenera reprezentacije Jugoslavije Ranka Žeravicu. Sve što je činio bilo je pametno, psihološki opravdano i metodološki tačno. Svi smo bili ponosni što imamo u svojim redovima stručnjaka takvog formata. Kada se slegla uskovitlana prašina radosti pojedinci su pokušali da skinu sa sunčanih visina one koji su im do juče bili idoli. Poslednjih dana to doživljava i Ranko Žeravica.
Neki košarkaški radnici i igrači u zajednici sa pojedinim sportskim novinarima kuju zaveru protiv trenera Žeravice. Iz plićaka svojih misli oni razvijaju „teorije“ kako nije zgodno da trener reprezentacije bude i trener kluba. jer on, eto, nailazi na „stegnute pesnice“ Zorana Slavnića, postaje „neprijatelj“ (?!) svojih učenika iz reprezentacije, jer su u pitanju bodovi, slava i niz drugih gluposti koje bi trebalo da imaju snagu argumenata.
Jednom kolegi, kome klupska privrženost zamagljuje blendu pogleda, Slavnićeve pesnice nisu bile povod za razmišljanje o nedoličnom gestu i ružnom ponašanju jedne prkosne prirode, o aktu nevaspitanja, već je u tome video povod za razmišljanje: da li je zgodno da trener reprezentacije bude i trener jednog prvoligaškog kluba? I kada bi to odista bilo jedno principijelno pitanje mi bismo to shvatili kao pravi etičko-sportski doprinos štampe. Međutim, kako znamo celu pozadinu te organizovane kampanje jasno nam je da se iza te politure „brižnosti“ za državni tim krije ružno lice zavisti, strah da će veliki mag košarke načiniti od Partizana šampionski tim, pa nastoje da to razbiju u začetku.
Suvišno je pozivati u pomoć analogiju iz drugih sportskih disciplina (fudbala, vaterpola, rukometa, boksa…). To u svom trenutku nije na bitno. Jer, Ranko Žeravica, po rečima predsednika KSJ dr Radomira Šapera, svoj posao u reprezentaciji obavlja „krajnje savesno“ i njegovo angažovanje u Partizanu ništa ne smeta.
Međutim, u ovom trenutku je interesantno pitanje da li bi neke naše kolege ovako pisale da je Partizanov veliki rival uspeo da dobije Žeravicu za trenera (a činio je sve da to ostvari!)?
No, ostavimo i to po strani. Možda je od svega ovde važnije sa kako se malo dužnog poštovanja odnosimo prema čoveku i stručnjaku na koga bi bili ponosni mnogi čije su sportske tradicije i uspesi daleko veći. Mi ovakvim odnosom samo potvrđujemo koliko smo destruktivni u svojoj niskosti kako lako skidamo sa visina one na koje su ih popela njihova dela i u svojoj mediokritetskoj zavisti spremni smo da učinimo sve samo da svog bližnjeg ne gledamo odozdo.
Zato ne bi trebalo da nas iznenadi oko jednog dana budemo pročitali da se Žeravici sve smučilo i da je za nekoliko desetina hiljada dolara potpisao ugovor sa nekim inostranim klubom.
Kome tada treba da okrenu pesnice prijatelji košarke?