Da li će se Zečevićeva darovitost oblikovati u pravog majstora košarke?
Još dok je igrao u kragujevačkoj „Zastavi“, negde duboko u podsvesti petnaestogodišnjeg dečaka, tinjala je žarka želja da obuče „crno-beli“ dres i tako postane učenik Ranka Žeravice — jednog od najboljih stručnjaka Evrope.
Nije dugo čekao da mu se ukaže prilika. Posle tri godine igranja za matični klub, prešao je u novi, koji ga je oberučke prihvatio. Uz stručnu i svesrdnu pomoć Ranka Žeravice, koji je odmah uočio igračke kvalitete Žarka Zečevića, mladi košarkaš je, na opšte iznenađenje stručnjaka i navijača, za tili čas izborio sebi mesto među prvom petoricom.
I kada se po dijalektici sporta očekivao nagli napredak Zečevića, pa i poziv za reprezentaciju, došlo je gorko razočaranje. Propisi KSJ (mada neopravdani) onemogućili su saveznom kapitenu rad u bilo kom klubu. Zato je Žeravica morao da napusti Partizan, a „Zeka“, koji se nije odmah snašao i prilagodio novom treneru, doživeo je svoj prvi gorki trenutak. Igrao je sve slabije, tako da se ubrzo našao na klupi za rezerve. U tim trenucima, najtežim po njega, nije naišao na podršku okoline (uvek spremne za kritiku) a ni trenera, pa je tako bio prepušten samom sebi. Sedeo je tužno na klupi razmišljajući šta se to dogodilo? Stručnjaci su predviđali da će još jedna velika obdarenost ostati nedorečena.
Na stazama uspeha
Kada se 1970. godine Ranko Žeravica vratio u Partizan, situacija se potpuno izmenila. Kolo sreće se okrenulo u korist Zečevića. Od toga dana pa do danas „Zeka“ doživljava svoj vertikalan uspon. Ranko je bio taj koji ga je u potpunosti razumeo. Ponikao je u dušu mladog čoveka i shvatio da mu treba pružiti prijateljsku ruku; da mu samo treba pružiti šansu da se sredi i pokaže ono što može i zna. Naučio ga je da veruje u svoje košarkaške sposobnosti i kvalitete. Ono što je najvažnije: pružena mu je šansa da igra na utakmicama!
Zekin trud i zalaganje konačno su urodili plodom. Svakodnevni trening pomogao mu je da urođene taktičko-tehničke sposobnosti dođu do punog izražaja. Otklonio je neke nedostatke, kao što su slaba kondicija, povećavao je brzinu, ali nije još uspeo da „usadi“ u sebe jednu tako neophodnu osobinu svakog sportiste, a to je — agresivnost.
I pored ovog nedostatka, koji će vremenom korigovati, njegov uporan i marljiv rad, a pre svega žarka želja da se probije među najbolje košarkaše Jugoslavije, da zaigra sa „zlatnim dečacima“ urodila je plodom. Konačno je posle devet godina igranja košarke pozvan u reprezentaciju. Njegovoj radosti nije bilo kraja kada je prošle godine obukao plavi dres i kada je zajedno sa drugovima branio boje naše zemlje na Balkanskom šampionatu i na Mediteranskim igrama. Igrao je dobro i to je učinilo da bude pozvan na sledeće pripreme reprezentacije, kao potencijalni kandidat za odlazak na Olimpijske igre.
Košarka ispred ljubavi
Danas Zečević kuca na vrata nacionalnog tima. Prilika da se davnašnji san ostvari pružena je. Treba je iskoristiti. Svakodnevno treniranje i pre i posle podne. Čas ga možete videti u teretani Gradskog centra, čas u hali Sportova na Novom Beogradu. Neumorno nosi svoju torbu i ne žali se. Shvatio je da samo oni koji se odriču svih zadovoljstava postaju vrhunski sportisti — pravi šampioni. Međutim, da bi se njegova želja ostvarila, mora da prođe kroz sve selekcije i testiranja. Svestan je da može lako biti brisan sa spiska kandidata, jer je konkurencija isuviše jaka. Ali, „Zeka“ je naučio da strpljenje mora uvek da urodi plodom. Jedan neuspeh ne sme da predstavlja kočnicu u daljem radu. Naprotiv, to mora biti podstrek više za još ozbiljniji trening, još veće zalaganje, koje će na kraju biti krunisano odlaskom na Svetsko prvenstvo u Portoriko.
O Zečeviću kao košarkašu može se reći sve u superlativima. Vrlo je talentovan, sa izvanrednim sposobnostima pod košem, ruka mu je „meka“ prilikom šutiranja i zato je siguran egzekutor „slobodnog bacanja“. Iako visok 2,01 sm, što je glavna kočnica za brzo kretanje, on ipak dolazi u red relativno brzih dvometraša. Za sobom ima vrlo malo takmičarskog iskustva, mada igra već devet godina, što predstavlja glavni razlog njegove promenljive igre. Čas igra izvanredno, čas opet slabo, ali to ne zabrinjava ni njega, ni njegovog trenera Žeravicu, jer „Zeka“ je mlad igrač i sa više takmičarskog iskustva nestaće i slabe igre. Kada bi bio agresivniji i odlučniji u svojim akcijama, značio bi za Partizana, ono što su Simonović u Zvezdi i Plećaš u Lokomotivi.
Po stilu igre podseća na američkog profesionalca Lju Alsindora, na koga se pomalo ugledao i to ne krije. I ta sličnost je ono što najviše pleni publiku. Naročito je omiljen među tinejdžerima i zato nisu retki slučajevi da ga mladići i devojke zovu telefonom, da mu postavljaju razna pitanja. Tako ga je jedan momak upitao — da li bi želeo da igra za neki američki koledž? Jedno je sigurno, rekao je „Zeka“, da bih voleo da odem na par meseci da nešto naučim, ali ne postoji ni jedan klub na svetu, koji bih menjao za Partizan. U poslednje vreme stalno ga zovu devojke da provere — da li je tačno da se zabavljao sa Zlatom Petković, koja je izabrana za Mis Jugoslavije, ako je istina zašto su prekinuli? A, on se čudi i odgovara da je to tačno, ali, eto, morali su da se raziđu, jer on iznad svega voli košarku, a devojke su sebične i ne shvataju svakodnevne treninge. Uostalom, odlučio se na asketski život. Sve je podredio košarci, pa čak i ljubav.
Podrška u roditeljskom domu
Bila bi nepravda ne spomenuti da „Zeka“ u svom nastojanju da postigne ono najviše, ima punu podršku svojih najdražih: oca, majke, brata, pa i drugova sa fakulteta. Otac Slavko je jednom toliko išao daleko da mu nije dozvolio da izađe na ispit, jer je morao da putuje sa drugovima u Skoplje u borbu za dragocene bodove. Majka Miroslava, kad god televizija snima neku košarkašku utakmicu ne želi da ide na vikend, jer sva znaju — da ona tog dana „ima utakmicu“. Brat Rodoljub redovno prati sve susrete, uzrujava se, pa nije redak slučaj da po nešto i izgubi. Tako je protiv Zvezde izgubio mantil. Drug sa fakulteta Branimir Jeftić, preživljava svaku utakmicu kada Partizan igra. Vozi „Zeku“ posle predavanja na utakmice. Dešavalo se da ga je vozio i do Čačka sve u želji da pomogne svom najboljem drugu.
Iako ne deluje tako, Žarko je u suštini jako temperamentan. Dobar i veran drug rado je viđen i omiljen skoro u svakom društvu. Ponekad ga zaboli pisanje štampe, koja ga osuđuje što gestikulira za vreme utakmice („Pa i drugi mašu rukama, ali im zato niko ne seče glavu“); što se sporo vraća pod koš i sl. Ali pitamo se čemu to vodi i da li jedan mlad sportista može slobodno da igra pod teškim bremenom, koje neki novinari nameću sportistima. Jedno je sigurno: Zečević je isuviše dugo sedeo na klupi za rezerve i njegova nervozna igra posledica je neiskustva.
U slobodnom vremenu Zečević se bavi učenjem stranih jezika (dobro govori engleski i francuski), sluša muziku, a najradije čita Hemingveja i Remarka. Njegova mahnita želja je da jednog jutra pročita u novinama: Žarko Zečević, stalni član reprezentacije, obećava pobedu „plavih“…
Nadamo se da će mu se ova želja uskoro ostvariti.
Lična karta
- Rođen je 19. 1. 1950. godine u Beogradu. Košarkom je počeo da se bavi 1963. godine u kragujevačkoj „Zastavi“ gde je igrao tri godine. U Partizan je prešao 1966. godine.
- Visok je 2.01 sm.
- Neoženjen.
- Student treće godine Ekonomskog fakulteta (prosečna ocena 8).
- Zečević je do sada branio 26 puta boje juniorske, a 9 puta seniorske reprezentacije Jugoslavije.