Na večeri kada su kazaljke sata vraćene unazad: Između prvog i sadašnjeg predsednika Partizana sedeli su asovi svih generacija
Nedavno je fudbalski klub, na Vasovićev predlog, organizovao večeru za sve bivše igrače Partizana: od osnivanja do današnje generacije. Razume se: koji žive u Beogradu. Bio je tu i prvi predsednik Ratko Vujović — Čoče i sadašnji — Mića Prelić.
Najviše je bilo asova iz prve generacije; Bobek, Šoštarić, Čolić, Atanacković, Minda Jovanović, Boba Mihajlović, Valok, Dragi Marjanović — Moša… I nekoliko igrača koji su na međi prve i one srednje, Šoškićeve generacije: Miloš Milutinović, Pajević, Vukelić, Branislav Mihailović, Jončić i Borozan. Velibor Vasović je bio usamljeni predstavnik onog šampionskog Partizana iz šezdesetih godina, jer je Šoškić prisustvovao godišnjoj skupštini OFK Beograda.
To prijatno veče provedeno je u maloj sali restorana „Grafičar“ i tada je odlučeno da se svakog prvog ponedeljka u mesecu okupe, posede, večeraju i popričaju onako toplo, prijateljski…
Sve su to danas zreli, ozbiljni ljudi. Većina je prešla podne svoga života, ali su svi oni još krepki, vitalni, sveži i orni čak za fudbalsku utakmicu. Razume se, veteransku.
Promene na drugu iz mladosti izazivaju neku melanholiju; podsećaju na prolaznost svega i spoznaju da je deo naše mladosti otišao zajedno sa njihovom.
To su danas izbrazdana lica, srebrna pena je izvezena na zaliscima, kosa proređena… Pa, ipak, njihov duh je ostao bodar. Svi su oni uvek spremni za šalu, a dva Mihailovića su u tome i danas nedostižni.
Iako se život isprečio između njih nit koja ih vezuje — Partizan — prisutna je u svakom od njih. Oni danas nisu stranci sa mnoštvom zajedničkih uspomena, već drugovi puni prisnosti i međusobnog razumevanja.
Evocirani su brojni doživljaji iz sportskog života. Zaustavljeno je za tren jedno minulo vreme. To nije bilo samo obično kazivanje, već se u svakom prisećanju osećala strasna želja da se rekonstruiše čak i atmosfera, vreme i odnosi iz tih dana. Boba je zadirkivao Šoštarića što još ni danas nije pročitao knjigu „Kako se kalio čelik“, koju je dobio za prvo osvojeno prvenstvo države. Nekadašnji as među stativama gorko se osmehnuo žaleći što danas ne igra kada je standard fudbalera nemerljivo bolji nego što ga je imala njegova generacija.
Recimo još i to da su svi onim u ovim godinama sačuvali gotovo sve ono što su voleli i u svojoj mladosti: Bobek je zadržao svoj stil lepog oblačenja, Atanacković strast za crnom kafom i cigaretama, Šoštarić je i danas oduševljeni pivopija, Branislav Mihajlović i Dragi Marjanović su ljubitelji dobre kapljice, dok su Boba i Puša Pajević nepopravljive pričalice. Miloš je ostao dostojanstven u maniru, a Vasović dominantan, temperamentan i zlatoust. Najmanje su pričali oni kojima je reč uvek bila „skupa“: Atanacković, Minda i Borozan. Marko Valok nije bio tako agresivan kao u Zvezdinom šesnaestercu. Malo je jeo a još manje pričao.
Treba istaći da je Vasović prvoborac tog novog odnosa u Partizanu. On želi neprekidno stimulativno interesovanje svih onih koji su nekad nosili „crno-beli“ dres. Pozvao je prisutne da i pored svoga posla i briga na radnom mestu brinu još jednu brigu — Partizanovu. Rekao je da su poželjni u svakodnevnom životu kluba, da svakog ponedeljka u podne mogu prisustvovati sastancima stručnog štaba, izneti svoja primedbe, dati savete…
Te reči današnjeg „tehnika“ išle su od srca — srcu. Svi su se oni uverili da ja etički uticaj Partizana na njih i danas vrlo jak i da oni nikad ne mogu biti daleko od njega.
Tako smo se te prijatne večeri uverili da Partizan u sebi harmonizuje sve suprotnosti koje su mogućne među ljudima različitih generacija, uklanja svaki jaz i čini da vreme i godine starosti imaju jedno merilo.
Govorila su i dva predsednika. Ako bismo njihove misli saželi u o jednu rečenicu onda je to ova: Jedino pred Partizanom svi mi osećamo podjednako pravo, jer se ljubav prema klubu smatra zajedničkom dužnošću!