Pred susret Jugoslavija — SSSR: Paunović sigurno igra dok je Vukotić alternacija za srednji red i može se dogoditi da debituje baš na ovoj utakmici
Vujadin Boškov ima dosta besanih noći. Razmišlja, meri, analizira vrednost svojih kandidata u kontekstu igre Rusa, pa ga more mnoge brige. Mahnito želi da savladamo Sovjete i da se kandidujemo za finalni deo Kupa nacija, jer bi nam to pored sportskog uspeha donelo i veliku materijalnu korist. Računa se da bi anemična kasa FSJ dobila snažnu transfuziju od 190 hiljada dolara pa je i to jedan od motiva kojima će naši reprezentativci biti ispunjeni poslednjeg aprilskog popodneva na stadionu Crvene zvezde.
Boškov ne krije da ga muči Momčilo Vukotić. Za njega Milovan Ćirić i Ante Mladinić daju svoj glas i vrlo snažnu preporuku. Tvrde da je to vispren, maštovit, lukav i vrlo hrabar igrač; da se izvanredno snalazi u teškim uslovima igre na malom prostoru (a zna se da će Rusi igrati defanzivno), inventivan je u konstrukciji igre i opasan u završnici.
Međutim, Boškov još ne sme da se odluči. Ceni Vukotića ali se plaši da bi bilo odviše da u tako važnom meču ima dva debitanta (prvi je golman Marić).
„Vukotić i Mostarac Vladić su u mom najužem izboru reprezentativaca“, objašnjava savezni kapiten. „Ja ću im sigurno pružiti šansu, u ovom trenutku može se dogoditi da Vukotić zaigra i protiv Rusa ali samo ukoliko ne budem zadovoljan igrom i rezultatom u prvih 45 minuta igre“.
Tako govori čovek koji vodi i odlučuje o našoj reprezentaciji. Sve je to vrlo laskavo za mladog napadača Partizana. Dakako, to je istovremeno i velika obaveza za našeg Mocu, podstrek za njega, za dalje usavršavanje te igre o kojoj stručnjaci najlepše misle.
U ovom trenutku kada je mimoiđen najbolji jugoslovenski golman Ivan Ćurković i kada se Bjeković iznenada našao van užeg izbora reprezentativaca a Katić posle jednogodišnje pauze još ne „nalazi sebe“ Partizanova knjiga je spala na dva slova (Paunović i Vukotić).
Taj podatak je neprijatan za „crno-bele“ ali nije dobar znak ni za reprezentaciju, jer svi znamo da je naš državni tim bio prvorazredna svetska sila upravo onda kada je u njemu igralo istovremeno nekoliko igrača Partizana: Šoštarić, Čajkovski, Čolić, Minda Jovanović, Atanacković, Jakovetić, Simonovski, Boba Mihailović, Bobek, Miloš Milutinović, Valok, Zebec, Herceg (iz prve generacije) ili Šoškić, Ćurković, Jusufi, Miladinović, Vasović, Rašović, 3. Čebinac, Kovačević, Galić, Hasanagić… Svi su oni pripadali srednjoj generaciji „crno-belih“ a činili su kostur reprezentacije upravo onda kada je ona dostigla podne svojih uspeha (Pariz 1960, Olimpijske igre u Rimu 1960 i četvrto mesto na svetu u Čileu 1962. godine).
Ta činjenica da će u meču sa Rusima igrati samo Paunović dovoljno govori o trenutnom potencijalu današnjeg tima Partizana, zabrinjava i pokreće na nove akcije, na ono što će „crno-bele“ opet vratiti u orbitu nekadašnje slave.