Stručni osvrt na utakmicu Partizan — Dinamo: Programiranu igru „crno-belih“ treba oplemeniti maštom
Sada se već može govori i o obrisima Partizanovog tima. Dovoljno je bilo četiri meseca pa da se koncepcija igre „crno-belih“ iz osnova izmeni.
Vasović je igru svoga tima organizovao na principima igre Ajaksa. Maksimalna bezbednost odbrane u kojoj se striktno čuva protivnik i prostor. Tu je i „brisač“, igrač koji koriguje sve greške saigrača koji su ispred njega. U srednjem redu se nalazi nekoliko igrača, zavisno i od igre protivnika, a svi oni imaju i zadatak da i lično ugroze protivnički gol.
Ekipa ostvaruje najveću mogućnu tzv. plitku formaciju što zahteva veliku pokretljivost svih igrača.
Partizan je fizički izvanredno dobro pripremljen. Na utakmici u Zenici Alojz Renić, centarfor Čelika izjavio je da bi ostavio fudbal kada bi morao da trči toliko koliko to čine igrači Partizana. Zahvaljujući tom fondu snage i izdržljivosti mogućno je realizovati Vasovićeve zamisli.
Taj kvalitet „crno-beli“ su ispoljili i u susretu sa Dinamom. Međutim, to nije bilo presudno za krajnji uspeh. Pre svega odlučio je čisto onaj fudbalski faktor: bolja igra, veća inicijativa i viši kvalitet igrača.
Partizan je igrao vrlo sigurno u odbrani. Njegova četiri igrača iz tog dela. tima (Ćurković, Radaković, Paunović i Budišić) spadaju u sam vrh jugoslovenskog fudbala.
Međutim, srednji red, odnosno igra onih pojedinaca koji imaju zadatak da konstruišu igru, da osmisle napad i nađu prava rešenja za svaku situaciju, nisu uvek na visini svog zadatka. Momčilo Vukotić je tu „prva violina“. Maštoviti graditelj igre je istovremeno i najopasniji realizator. Njemu se dosta uspešno priključuje mladi Cvetanović, igrač velikih mogućnosti. Prvi je protiv Dinama igrao dosta anemično ali se uvek videlo da se iz njegovog poteza može izroditi ono pravo. Cvetanović je igrao isuviše malo da bismo o njemu govorili.
Pejović u ulozi „brisača“ zaslužuje poseban osvrt. Međutim, Grubješić i Antić su na ovoj utakmici igrali diletantski. Bez smelosti, uzdržano, naivno sa predajom koja uvek ima svoj „avizo“ za protivnika. Njihov jedini kvalitet bio je u trčanju. Ali, to nije dovoljno da bi se igralo za prvi tim Partizana.
Ilija Katić još plaća dug svog „vojevanja“. Osim gola nije učinio ništa po čemu bi bio zapažen, pa mu je čak i radni učinak bio ispod nivoa koji smo navikli.
Đorđić ima oscilacija kao i uvek ali mu se mora priznati da ne igra bezglavo, mada malo kasni u odigravanju. Ima ideja, ume da se oslobodi protivnika, zna da se uključi u akciju a udarci su uvek potencijalna opasnost po gol.
Bjeković je bio najopasniji igrač navalnog reda. Delovao je vrlo razigrano (što je malo iznenađenje), borio se, padao, dizao, sarađivao, skakao vrlo visoko (tako da je doprineo prvom golu!), driblovao uspešno, trčao brzo i na kraju su ga hvatali grčevi. Takav učinak on nikada ranije nije davao. To je rezultat izmenjenih odnosa u klubu. S takvom angažovanošću Bjeković će opet najaviti svoja prava na državni tim.
Sve u svemu „crno-beli“ se nalaze na uzlaznoj liniji. Ovim ne mislimo samo na tabelu, već i na igru. Razume se, sve je to još daleko od Vasovićeve vizije ali se napred kreće.
I kad se sve gore izneseno ima u vidu onda je jasno da je pobednik mogao biti jedino domaćin.