FELjTON
Ceo Zrenjanin je bio u grozničavom uzbuđenju. Fudbaleri „Proletera“, miljenici jednog istinski sportskog grada, bili su u središtu pažnje.
Živeli smo u psihozi prve rečenice poznatog monologa Šekspirovog junaka — „Biti il’ ne biti, pitanje je sad!“ Za nas bi pobeda nad „Sarajevom“ značila sportski podvig, a sa praktične strane sticanje neamaterskog statusa.
Bili smo mlada ekipa i stalno smo želeli da uspemo. Spremali smo se intenzivno. Žreb je odlučio da prvu utakmicu igramo u glavnom gradu Bosne i Hercegovine.
Na toj utakmici u Sarajevu moji drugovi i ja dali smo sve od sebe; neumorno smo se borili, igrali otvoreno, postigli četiri gola i samo čekali kraj utakmice. I tada, pri rezultatu 4:4, kazaljka na velikom časovniku krenula je da obeleži poslednji minut igre. Onako iscrpljen, leno sam razmišljao: nerešeno u Sarajevu — to je ono što smo i želeli! Kod kuće će već biti lakše.
Ali, avaj, jedan kiks bio je dovoljan da rasprši sve moje nade.
Sarâjlija Stipić je u sasvim drugom raspoloženju — u očajanju što njegov klub na sopstvenom terenu mora da se zadovolji remijem krenuo u napad. Našao se na položaju desnog krila i spremao se da centrira. Naša odbrana, sa golmanom u vratima pravilno je reagovala: postavila se da sačeka centaršut. I kao da su demoni hteli, lopta je u blagom luku, prevarivši sve naše skliznula u mrežu…
Uhvatio sam se za glavu. Kakvo se to prokletstvo sručilo na nas? — pitao sam se u očaju. Odolevali smo 89 minuta, borili se svim srcem i svom veštinom, i kad je trebalo da napustimo teren sa jednim časnim i povoljnim rezultatom — odigralo se sve ovo, i to u poslednjem minutu… Više nije bilo mogućnosti da se borimo za izjednačenje, sudija je odsvirao kraj još pre nego što smo krenuli sa centra…
Poraz od Sarajeva činio mi se kao prava sportska tragedija, i pošto je bila prva u mom fudbalskom stažu — utoliko sam je teže podneo, Danima nisam mogao da uverim sebe da se sve to ipak odigralo, da je „Proleter“ izgubio u Sarajevu u poslednjem minutu igre.
Bila je to prva čaša gorčine koju sam doživeo na fudbalskom borilištu. Tada još nisam imao iskustvo igrača koji se pekao na mnogim vatrama fudbalskih nedaća, i sve to što se tada desilo žestoko me je pogodilo, završava Galić svoju priču o „Proleterovom“ neuspehu u pokušaju da uskoči u našu najjaču fudbalsku konkurenciju. Jer, ni revanš u Zrenjaninu nije uspeo: izgubili smo (1:2). Sarajevo je steklo pravo da se takmiči u Prvoj saveznoj ligi, a mi smo, ko manje ko više, još dugo ostali podalje od vrhunskog takmičenja u jugoslovenskom fudbalu.
Kapiten
Ako se moj prvi poziv za omladinsku reprezentaciju Jugoslavije završio na klupi za rezervne igrače, već drugi boravak sa najboljim omladincima pripao je potpuno meni.
Tada sam — na turniru UEFA u Mađarskoj, 1956. godine — ne samo odigrao sve utakmice, već bio i kapiten jugoslovenske ekipe.
Moj uspon u „Proleteru“ bio je tako brz, tako spontan, da je poznati trener Bane Sekulić to ovako propratio:
„Kad je neko već u šesnaestoj godini tako vrstan strelac kao ovaj mali Galić, onda on mora postati veliko sportsko ime!“
Sve te pohvale, aplauze i divljenja primao sam vrlo uzdržano. Oni se nisu lepili za mene i nikad — ni pre ni posle moje definitivne igračke afirmacije — svojoj ličnosti nisam pridavao neku osobitu važnost, da bih se smatrao nezamenljivim. Strogost u oceni sopstvene vrednosti sigurno me je sačuvala i od lutanja i grešaka kojima su inače mladi fudbaleri često izloženi.
Moram reći da mi je godila kapitenska traka. Ona mi je na neki način, bila potvrda moje stalnosti u timu, u njoj sam video pobedu svoje istrajnosti i još jedno posvedočenje šta se sve radom i voljom može postići.