Eho sa derbija
Kada je Vukotić iznesen sa terena jedan novinar je demonstrativno ustao i napustio ložu: „Za mene je meč završen. Više neće biti igre, jer Vukotića nema a Džajić je već umoran“.
Kolega je otišao ali su njegove reči ostale da lebde nad nama, koji smo se još nadali da ćemo videti nešto od veštine i majstorstva. Međutim, sem dramatike prilikom izvođenja jedanaesteraca, sve ostalo je bilo u sivom tonu.
Momčilo Vukotić je u drugom poluvremenu ovog susreta igrao hudožestveno. Majstorski je vladao loptom, poigravao se sa svojim protivnicima, maštovito je driblovao, proigravao i lukavo dolazio u gol-pozicije. Šteta je što tu svoju veliku igru nije krunisao bar jednim golom (a imao je dve izrazite prilike za to!) pa bi pobeda Partizana njegovoj igri dala pravi sjaj.
Gledajući tako raspoloženog, bobekovski veštog majstora loptanja iskreno smo zažalili što Momčilo Vukotić, na tom istom stadionu, nije igrao nedelju dana ranije: u meču sa reprezentacijom SSSR.
Ovaj pedeseti derbi već pripada analima. On će biti sačuvan od zaborava po kreativnosti nadahnutog Moce Vukotića i majstorstvu koje je izveo Džajić postigavši izjednačujući gol.
Ovo je pravi trenutak da se s ponosom kaže kako je Partizan u Vukotiću dobio dostojnog zamenika svojim velikanima iz prošlosti: Bobeku, Milutinoviću, Kovačeviću… Jer, u pitanju je igrač magične intuicije, čudesne veštine igranja u najtežim okolnostima: kada na malom prostoru, opkoljen protivnicima, nalazi začuđujuća rešenja.
Moca Vukotić je zbir fudbalskih odličja. Izdržljiv, ima odličnu startnu brzinu, sjajan pregled igre, razigranu maštu, briljantnu tehniku, lukav dribling i odličnu igru glave. Njegov jedini nedostatak počiva u njegovoj konstrukciji. Da je viši i jači — bio bi igrač decenija. Ali, šta je priroda jednom rukom uzela dvema je dala: Vukotić ima nadprosečnu fudbalsku inteligenciju, zbunjujuću spretnost i smelost koju poseduju samo izuzetno hrabri ljudi.
U susretu „večitih rivala“ Vukotić nas je uverio da je jedna međunarodna zvezda rođena. To je novi magnet za navijače Partizana. I više od toga: zbog takvih majstora fudbala dolazi se na stadione, pa čak i navijački opredeljuje.
Najzad je uspostavljena ravnoteža sa ljutim rivalom: Zvezda ima Džajića, Partizan — Vukotića.
Time je sve rečeno.
Brutalnost
Momčilo Vukotić je bio zvezda večeri. Na utakmici sa večitim rivalom igrao je tako maestralno da ga niko od protivničkih igrača nije mogao zaustaviti. Pavlović je bio tragično nemoćan a ni ostali nisu bili uspešniji.
I tada je mladi Novković pribegao podlosti: mučki je s leđa udario svog rivala, sportskog prijatelja, druga koji kao i on svoj hleb zarađuje tim nogama.
Vukotić je iznesen sa terena. To je bila prava slika ojađenosti ne samo za navijače Partizana, već za sve prisutne, jer je u pitanju mlad čovek i izuzetan igrač.
Miljanić je bio postiđen zbog gesta svog igrača, prišao je nemoćnom Vukotiću i Vasoviću i izvinio im se.
Međutim, to nije učinio Novković. Ponašao se kao anđeo. Zaboravio je: Ko mačem seče — od mača i gine!
„Cigani, Cigani…“
Svaki derbi susret velikih rivala do najvišeg stepena podiže delirijum navijača groznice. Ljudi se u strasti i želji da se pobedi najveći rival zaboravljaju i često neuljudno reaguju. Uostalom, i takve nesportske manifestacije su sastavni deo derbija.
Međutim, u nedelju uveče čuli smo nešto što je istinski uzbudilo sve prijatelje fudbala, posebno navijače Partizana. Jedan deo posetilaca na „jugu“, tamo gde su se vijorile crno-bele zastave, često je skandirao: „Cigani, Cigani…“ Razume se, to se odnosilo na igrače Crvene zvezde.
Ti „navijači“, ta grupa fanatika, koja se već u nekim ranijim prilikama „potvrdila“ na košarkaškim utakmicama nema ništa zajedničko s Partizanom, njenim istinskim navijačima i sportom uopšte. Oni bi učinili uslugu „crno-belima“ kada nikada ne bi došli na stadion i mi se takvih „prijatelja“ odričemo. U ime sporta i — Partizana.