Skica za portret Nenada Bjekovića
Crnokosi lepotan u crno-belom dresu br. 11 Nenad Bjeković je svakako veoma kontroverzna ličnost. Najpre je bio sporan njegov nagli uspon među fudbalske veličine, zatim još više od toga njegov odlazak iz Zrenjanina i nemir koji je izazvao dolaskom u Partizan. Nisu bile ništa manje sporne ni njegove problematične igre u Partizanu, ni njegov reprezentativni dres, koji je čas dobijao čas gubio.
Ali, izgleda da sve to ipak pripada minulom vremenu. Jer, jedino što danas nije sporno jeste Bjekovićeva izvanredna igra. On je, bez sumnje, najbolji igrač svog tima ove sezone. On je, uostalom, i golgeter Partizana poslednjih godina. Agilnost, profesionalan odnos prema igri, zalaganje na svakoj utakmici i 13 postignutih golova ove sezone, vratili su mu i izgubljeni reprezentativni dres.
Nenad Bjeković je momak s dušom deteta. Dok razgovara s vama, liči na knjigu koja se sasvim iznenada širom otvara. Taj momak je odista iskren do naivnosti. Kao da je tek došao iz nekog kraja zaštićenog od svih poroka civilizovanog sveta. On će vam iskreno reći da posle onog vratolomnog dolaska u Partizan, mesecima nije mogao da spava. Stalno mu se vraćao film minulih događaja: dolazili su emisari jedan za drugim, nudili hrpe miliona, obećavali zlatna brda i doline. Njemu nije trebala nikakva čarobna ribica, dovoljno je bilo da stavi potpis na ugovor koji je virio iz pisaće mašine. Naročito je bio uporan jedan klub koji mu je nudio uslove od kojih bi se i mnogo tvrdokornijem momku zavrtelo u glavi. Posle samo nekoliko minuta razgovora, uprava njegovog tadašnjeg kluba je rekla da može da ode samo u taj klub.
Očeva se ne poriče…
Ali, kako da ode tamo kad voli Partizan, kad svi u njegovoj kući obožavaju „crno-bele“? Otac koji je ležao teško bolestan, pozvao ga je u Lazarevo i rekao mu: „Sine, ja sam rekao ljudima iz Partizana da ćeš, ako nekad budeš odlazio iz Zrenjanina, doći u njihov klub. Zato nemoj pogaziti moju reč, ako ne želiš da me pre vremena oteraš u grob“. Nenad je znao da se očeva ne poriče. I zato je s ispisnicom u džepu pobegao u Beograd, pozvao novinare u hotel „Palas“ i na toj čudnoj konferenciji za štampu saopštio svoju neopozivu odluku da obuče crno-beli dres.
Prelaskom u novi, veliki klub mislio je da je rešio mnoge svoje probleme i nevolje. Ali ne, iskušenja su tek dolazila, a najteža su bila ona na prvim utakmicama u dresu novog kluba. Ogorčeni navijači su tražili razloge slabih igara svojih ljubimaca, počeli su da dele etikete krivcima. Jedan od njih, možda prvi na spisku, bio je Nenad Bjeković. Počeli su da ga okrivljuju za mnoge nedaće Partizana. Zviždali su mu, pretili, progonili ga. To su bili teški dani za ovog simpatičnog momka, dani očaja.
„Svi smo tada igrali slabo“, veli Nenad. „Gubili smo utakmica za utakmicom. Bili smo se navikli na poraze kao na nešto prirodno, normalno. Kad celom timu ide loše onda ne može ni bilo kom igraču ići bolje. Zato sam se ja veoma lako i brzo uklopio u tu atmosferu malodušnosti, nedaća i posrtanja. Bilo je utakmica kad sam dolazio do lopte tek svakih 15-20 minuta. A to ni malo ne odgovara mom temperamentu; ja igram dobro samo ako stalno dobijam lopte, meni zato odgovaraju igre pune tempa i dinamike“.
Jurišaćemo na titulu prvaka
Ovog proleća situacija se bitno izmenila: Partizan je zaigrao veoma dobro a u njemu i Nenad Bjeković. On će reći da je Vasovićev dolazak u klub bio gotovo spasonosan, da je to čovek koji zna šta igrači misle i osećaju, kako ih treba voditi, hrabriti, kažnjavati i nagrađivati. On zato veruje da će Partizan iduće sezone veoma ozbiljno jurišati na prvo mesto i to s punim pravom. Što se njega lično tiče, smatra da je i njegovo napredovanje u Partizanu i reprezentaciji neminovno. On zato veli: „Partizan je sazreo kao tim, igra veoma dobro i nema razloga da ne igra još bolje. Dobili smo samopouzdanje koje nam je nedostajalo više nego dobri igrači. Počeli smo da se navikavamo na pobede kao na nešto normalno, neizbežno. A to u sportu nije mala stvar. Šta to znači nedavno su na svojim plećima osetili igrači „Vojvodine“. Iako su vodili u prvom delu i igrali na svom terenu, u poluvremenu smo rekli da ih moramo pobediti. Nismo to rekli tek onako, da bi sebe ohrabrili, već smo tako zaista osećali. I pregazili smo ih u jednom paklenom naletu“.
Često smo viđali Nenada Bjekovića kako umesto da igra gestikulira na terenu, previja se, raspravlja sa sudijama, vraća igračima milo za drago… To ja ostavljalo ružan utisak o njemu kao o momku rđavih manira i tananih nerava. To je pored slabih igara bio dovoljan razlog da se stavi upitnik na njegovo dalje napredovanje u karijeri. Često smo se pitali: zar on zaista ne uviđa koliko takvim ponašanjem škodi svom klubu i samom sebi?
Protiv svih zastava
„Dok sam bio u Zrenjaninu“, priča Nenad, „tukli su me, udarali i pljuvali na terenu. Zato sam jedva čekao da odem iz malog kluba, misleći da ću prelaskom u veliki klub biti bar s te strane zaštićen. Na žalost, dolaskom u Partizan situacija se nije ni malo izmenila. Naprotiv. Iz dana u dan mi se sve više činilo da sudije uporno ‘sviraju’ protiv Partizana i to još drastičnije nego protiv jednog malog kluba kakav je bio Proleter. Za ovo vreme dok sam u Partizanu nagledao sam se mnogih fudbalskih nepravdi i siledžijskog ponašanja. Sudiji Kuriru se proletos smejao ceo stadion u Tuzli kada je dosudio penal protiv nas. Iako smo gotovo tokom cele utakmice u Mostaru vodili bilo nam je jasno da uz onakvo suđenje ne možemo pobediti. I kako, onda, čovek da sačuva nerve? A kad vas još pored svega toga stalno udaraju i šikaniraju i to u prisustvu predstavnika ‘pravde’, čovek ne može a da se ponekad ne zaboravi i tako se i događa da učini ono što u drugim okolnostima ne bi nikad učinio. Verujem, ipak, da ćemo sve njih dobrom igrom umiriti i urazumiti“.
Bjeković je već nekoliko godina Beograđanin. Oženjen je i ima ćerku od tri meseca. Zanimalo nas je kako se svikao na život u velikom gradu, kakvi su mu planovi, želje, namere?
„Igraću fudbal dok god budem mogao. Ne zato što je to unosna profesija, već zato što ga volim. Ja sam, čini mi se, najsrećniji onda kad primim loptu duboko u svom polju i krenem s njom pored aut linije. Onda živim punim životom. Pored toga, ja veoma volim da igram fudbal u Partizanu. I ostaću tu dok god budem od budem od koristi. Voleo bih da u crno-belom dresu i završim svoju karijeru. Pečalba me ne privlači“.
Zagledan u sebe
Kad ne igra fudbal, dakle van terena, ovaj stasiti momak deluje nekako povučeno, gotovo usamljeno. Dobro se sećam jednog putovanja od Beograda do Zagreba. U autobusu prepunom Partizanovih igrača i prijatelja, svi su ćaskali, šalili se i smejali. Samo je Nenad zamišljeno i uporna zurio kroz prozor. Kao da vidi nešto što drugi ne vide. Rekli su mi da to nije izuzetak u njegovom raspoloženju, da je često takav, zanesen, zamišljen i zagledan negde u sebe.
„Možda je to i istina“, veli Nenad. „Ja volim da se povučem u sebe, u svoj svet, stvaran ili izmišljen. Jer tada se najbolje osećam. Mnogo bolje nego kad sam okružen mnoštvom sveta. Jer čovek može biti najusamljeniji u najvećoj gomili. Ne znam, možda grešim, možda i nije tako. Možda sam rođen u pogrešno doba. Nije zato nikakvo čudo što se najbolje osećam na mojoj Romaniji. Jer, iako sam rođen u Lazarevu, rodni kraj moga oca me neodoljivo privlači. Možda najviše zbog ljudi: oni su tamo izuzetno pošteni, divni i čisti kao i vazduh koji udišu. Ponekad mi se učini da bih voleo da se tamo za uvek preselim. Ali znam da je to nemoguće. Možda zato i čeznem zatim…“
Ne mora vam se dopadati igra ni ponašanje onog istinskog lepotana, koji bi u nekom drugom vremenu pre postao glumac nego fudbaler. Ne morate shvatiti ni njegovu usamljenost usred svetine, ni njegovu nostalgiju za jednim drukčijim vremenom. Ne morate naći opravdanje ni za njegove brojne rđave partije u crno belom dresu. Ali mu svakako morate verovati. Jer on je od one vrste ljudi koji ne umeju biti neiskreni, iz čijih usta ne može izaći lažno našminkana reč.