TRAGOM LEGENDI I DOKUMENATA
U 1949. godini Partizan je osvojio i drugu titulu šampiona (ali o tome i još koje čemu iz te godine pisaćemo u nekoliko narednih brojeva). Međutim glavni kuriozum u ovoj sezoni predstavlja jedan izvanredan podvig naše druge ekipe koji više nikada nije ponovljen u našem fudbalu, a verovatno je bez presedana i u svetu.
Reč je o trećem po redu Kupu Maršala Tita, u kome je naša najbolja ekipa ispala već u četvrtfinalu, u igri s tada izvanrednim timom vazduhoplovaca iz Zemuna. „Naša krila“ su pobedila ubedljivo (3:1) i to je bio revanš za poraz (0:2) koji smo im naneli dve godine ranije u finalu, kada smo osvojili prvi Kup Jugoslavije. Međutim, u takmičenju je ostala naša rezervna momčad — pošto se Partizan te godine borio u Kupu sa dva tima. Šta više uspela je da dogura do polufinala i tek tu je eliminisana, posle gigantske borbe, od najjačeg sastava večnog rivala Crvene zvezde sa minimalnih 1:2!
Ovaj podatak ima mnogo šire značenje nego što to na prvi pogled izgleda. On ne znači samo visok takmičarski proboj jedne rezervne ekipe, već i nešto mnogo više: on ukazuje na određenu politiku negovanja jedne tradicije i jednog stila rada. Naime pokazuje da je Partizan imao od prvog dana osnivanja orijentaciju na stvaranje širokog izbora kvalitetnih igrača (što je tendencija svih savremenih velikih timova) i da je poklanjao rezervnom timu veću pažnju nego ijedan drugi kolektiv u zemlji. Otuda se i događalo da smo dugo imali fond od 22—24 izvanredna fudbalera i da nam je u drugom timu, na klupi, često sedelo i po nekoliko reprezentativaca! Takvu selekciju zaista nije imao ni pre ni posle toga više nijedan jugoslovenski klub.
Što se tiče samog takmičarskog hoda naše rezerve u Kupu 1948. godine, on je bio više nego impozantan. Da bi se probili po polufinala naši „drugopozivci“ su morali da prođu kroz vatru osam okršaja. Savladali su: Garnizon Zemun (5:0), Novi Beograd (7:0), Rudara iz Kostolca (9:0), Trepču (4:2), Garnizon Pula (5:0), kragujevački Radnički (4:1), Sarajevo (1:0) i splitskog Hajduka (4:2)!
Kao što vidimo, na listi žrtava naše druge ekipe našla su se i dva prvoligaša (Sarajevo i Hajduk), od kojih je jedan u to doba bio pripadnik „velike četvorke“ i stalni kandidat za titulu šampiona Jugoslavije. Bilo je to veliko doba Beare, Vukasa, Matošića i drugova. Ipak, morali su da prignu glavu pred našim rezervnim igračima i da se rastanu od kupa u četvrtfinalu!
Polufinalni okršaj, održan 27. novembra na stadionu JNA protiv Crvene zvezde, prognoziran je kao laka šetnja Mitićeve ekipe koja je takođe pripadala „velikoj četvorici“ a uz to se smatrala i kup-specijalistom. Na zaprepašćenje prisutnih gledalaca, očekivani dvoboj „mačke i miša“ pretvorio se u gigantski duel ravnopravnih partnera, u kome je Crvena zvezda sve do poslednjeg sudijinog zvižduka preživljavala Tantalove muke. Uspela je da okonča meč minimalnom pobedom od 2:1. Podvig naših momaka je bio utoliko veći što je Crvena zvezda u finalu bila docnije pobednik i osvajač Kupa 1949.
Za istoriju našeg kluba neka bude večno zabeleženo da su taj podvig ostvarila sledeća jedanaestorica: Grčević — Lazarević, Racić — Jovanović, Požega, Ćirić — Pilko, Marjanović, Mihajlović, Radunović i Leškov. Gol za našu ekipu postigao je današnji trener državne reprezentacije — Milovan Ćirić.