Večiti tragač za bokserskim talentima rekao je zbogom (ili doviđenja)
„Hvala čika-Pišta! Hvala čika-Pišta!“, grmelo je iz preko 3.000 grla prilikom svetkovine 40 godina Stevana Engelbrehta provedenih kraj ringa i njegovog oproštaja od pesničenja.
Poznati stručnjak dostojanstveno se poklonio prisutnima, svim silama nastojao da sačuva poslovičnu hladnokrvnost. Ali, kada su ga njegovi poslednji učesnici, bokseri banjalučke Slavije, poneli sa ringa na ramenima više nije mogao da se uzdrži. Njegovo mirno lice zalile su suze.
Slaviji se pridružio i naš kolektiv. Predsednik Bokserskog kluba „Partizan“ Milorad Milošević, u šampionskim danima takođe đak čika-Pište, predao mu je lični poklon, dok je u ime kluba to učinio sekretar Karamata, a od strane naših boksera kapiten Belić. Bila je to zahvalnost za onih osam godina provedenih u „crno-belom“ domu i pet titula ekipnog prvaka države osvojenih uz pomoć Stevana Engelbrehta.
Pored Partizana Engelbreht je pripremao još Spartak i Slaviju. Oba kluba su pod njegovim rukovodstvom postigla najveće uspehe u svojoj istoriji. Bio je i trener nacionalnog tima punih devet godina. Dok se on nalazio u uglu reprezentacija Jugoslavije zborila je 24 pobede, dva susreta su završena nerešeno, doživljena su samo dva poraza.
Ni sam se ne seća koliko je pojedinaca doveo do pobedničkog trona. Njegovi najpoznatiji učenici su Šovljanski, Tot, Đulai, Stefanović i Baršoš iz generacije koja je odavno otišla i Gereg, Vujković i braća Pala iz čete poletaraca od koje se lovorike tek očekuju.
Čak i ako čika-Pišta ispuni obećanje i posle godinu dana vrati se iz mirovine najomiljenijem poslu — prenošenju bogatog znanja na najmlađe, jugoslovensko pesničenje će ostati siromašnije. Izgubiće 12 meseci odsutnosti večitog tragača za bokserskim talentima.