ONI SU BRANILI DRŽAVNE BOJE
Miloš Milutinović:
- Rođen: 1933. godine
- Igrao: 1948 — 1968.
- U klubu: Bor, Partizan, Bajern, Rasing, OFK Beograd.
- Na mestu: centarfora i desne polutke.
- Reprezentativac: 34 puta.
- Zanimanje: fudbalski trener.
Ostaje zauvek prisutan u svesti onoga koga je bar jednom video na terenu. Za one koji nisu imali tu sreću nalazi se u svim almanasima našeg fudbala pod rubrikom: „Asovi koji su obeležili epohu“. Ne treba ni naglašavati da se u toj rubrici pored njega mogu naći samo još dva-tri umetnika naše 50 godina duge, fudbalske istorije. Čini mi se da ne nanosim nepravdu ostalim velikanima zelene arene ako kažem da su tog kalibra bili još samo Moša i Hitrec (do rata) i Bobek i Šekularac, (posle rata)!
Može biti da je u odnosu na svakog od četvorice navedenih imao po neki hendikep. Hitrec je bio verovatno silovitiji šuter, Moša bolja čula za gol, Bobek nesumnjivo bolji paker, Šekularac maštovitiji artist. Ipak, Milutinović je sintetizovao u sebi vrline sve četvorice u meri u kojoj bi mu pozavideo svaki svetski as. Imao je još jednu veliku prednost, koja je proistekla iz njegove najveće nesreće. Mnogo pre zenita teško je oboleo i nije uspeo da se dokaže do kraja. Da nije bilo podmukle bolesti koja ga je napala u najboljim godinama, više je nego sigurno da ba nadmašio sve što je pre i posle njega viđeno na našim fudbalskim terenima!
Zvali su ga „plava čigra“ jer je u vihoru svoje inspiracije izgledao zaista kao zaigrana dečija čigra koju niko ne može da zaustavi. Visok, mršav, naizgled gracilan, s besprekornom tehnikom i onim izuzetnim „šestim čulom“ za tajne i putanje lopte (koje su imali još samo Štef i Šeki), gurao je, nosio i rolao ispred sebe fudbal takvom lakoćom da je delovao kao ping-pong loptica a protivnici kao slalom-stalci koje je […] u rekordnom vremenu. Poenta je redovno bio spektakularan pogodak, glavom ili nogom, koji je najčešće postizan sa bliske distance, bez mnogo zapinjanja i naprezanja, u stranu ili ugao koji su na sreću savladanih vratara ocenjivani kao — neodbranjivi! Slično Bobeku mogao je da postigne gol u saradnji sa okolinom (bilo kao „nameštač“ ili realizator), ali je najčešće umeo da uradi što sam samcit, bez ičije pomoći.
Zato je u uspomeni savremenika ostao večno prisutan kao fudbaler koji može sam da dobije utakmicu!
Veliki je broj Partizanovih pobeda koje su ostvarene isključivo Miloševom inspiracijom, a i državni tim zahvaljuje neke veličanstvene trijumfe isključivo nadahnućima „plave čigre“. Navijači Partizana, pogotovu oni iz Zagreba, nikada neće zaboraviti najveći „pojedinačni šou“ koji je Maksimir posle rata video. U prvenstvenom susretu protiv tada izvrsnog Dinama, Milutinović je, pod „nevidljivom kapom“ svog čudesnog driblinga, ostavljao kao od šale i po petoricu protivničkih igrača za sobom, a gol je postizao kad je i kako je hteo! Pobeda „crno-belih“ obeležena je sutradan u svim listovima naslovom: Milutinović — Dinamo 4:2! Slično se ponovilo u Maksimiru i u međudržavnom okršaju s Italijom: maksimalna pobeda (6:1) sa dvostrukim prvacima sveta bio je podvig razigrane „plave čigre“. Odlazak na završne borbe šestog svetskog šampionata u Švedskoj delo je takođe — Miloša Milutinovića. U odlučujućem kvalifikacionom meču s Rumunijom u Beogradu, iako s čalmom na glavi (zbog povrede) i već ozbiljno načetim plućima, igrao je formal[…] Deklasirao je potpuno rumunsku odbranu i postigao oba gola za našu ekipu! Na žalost, bolest ga je presekla u najvećem zamahu… Ostao je tragična — nedorečena veličina! Ali veličina kakvih je malo i u zemljama veće fudbalske tradicije.