GLASAM ZA IGRAČE
Reč-dve Cvetkoviću i Furtuli kroz primere iz prošlosti
Kad pomislim samo da ste vi, igrači, jedini poslenici u ovoj zemlji koji ne biraju vreme svog odmora, niti vam je letovanje zagarantovano, još više vam se divim kao ljudima i sportistima. I, kao što ne pitam pošto je ugalj, misleći na muke rudara, tako isto, kao navijač fudbala, poštujem vaš rad, i učinak, i cenu vaše igre. Svejedno iz kog sportskog tabora.
Ovo samo da znate da je navijačima, dok letuju, poznato kako izgleda vaš godišnji odmor. „Pazi da se ne ugojiš, treniraj redovno, manje budi na suncu, još manje u moru, pazi šta jedeš…“ Takva vam je rabota. Jedan moj „gazda“ je imao običaj da kaže: „Da si otišao u vladike, bilo bi ti mnogo lakše“.
Ali, sada je reč o drugom. Fudbal je u jeku, a prvenstvo je na pragu. Za vas, jedna od najvažnijih sezona u istoriji „Partizana“. Mislite li da nije? Možda će neko reći kako je svaka sezona važna, kao i svaka utakmica, i tako dalje. U redu. Ali, vi ste na prekretnici: ili ćete vratiti slavu starih šampiona u borbi za vrh s večitim rivalom „od preko puta“, ili ćete biti „prvoligaš“ kao i svaki drugi — iz sredine! O vašoj publici je reč, pre svega, a i o veličini i slavi beogradskog fudbala. Nema li Beograd šampiona, nema ni vrhunske fudbalske slave! Zato: ili vi, ili „crveno-beli“, mada je sada teže nego ikad. Nema više „fudbalske provincije“, šampionsku medovinu danas pije Grbavica, a voda curi na usta „rođenima“, bodovi su teški kao olovo.
Zbog tog vašeg čudnog, slatkog i mučeničkog posla vi ste divovi! Živaljevića, Đorđića, Vukotića i Bjekovića, tu uigranu četvorku, čekaju velike ukrštenice: kako dati gol! Napravili ste letnje uz buđenje dovodeći Cvetkovića, kao da je mađioničar. On jeste veliki igrač, ali staro iskustvo kaže da je nova sredina, pogotovo slavna, velika zagonetka. Treba igrati „za Cvetkovića“, treba mu pomoći da i u „Partizanu“ bude „violina“, da bude sportski div! Zato je potrebno mnogo lične skromnosti, mnogo nesebičnosti, mnogo fudbalskog kavaljerstva.
Bojite se zbog golmana. Ćure je otišao. Pa, rešite to jednostavno: nikada vaš golman ne može da primi toliko golova, koliko bi njegova navala mogla da postigne, kad „zagrize“. Primi Furtula gol. U redu. Čak i kroz noge. Opet, u redu. Jer, ne zaboravite da on igra uvek protiv desetorice, a vi svi, ostali igrači, jurišate na jednog golmana. Kome je lakše?
Ali, i Furtula će postati div u velikom timu, nema sumnje. Mnogo je neizvesnije hoće li moći i umeti da bude skroman, jednostavan igrač i čovek, hoće li umeti da ceni sposobnosti protivnika, da ih poštuje i veruje u njihov „strašan“ šut baš toliko koliko u svoje golmanske sposobnosti.
Samo jedno sećanje u vezi s tim. Bio je Šole veliki, svetski golman. I u najvećoj slavi izjavi mi jednom: „Najviše u svojoj karijeri plašio sam se šuta Bore Kostića koji je pobedio, bukvalno, sve moje najveće kolege. Za deset godina kako igramo jedan protiv drugog, nije mi zatresao mrežu“. Dakle, poštovanje protivnika, pa prema tome, i velika opreznost u igri. Na stranu to što je lukavi Bora, u poslednjem duelu Zvezde i Partizana, dakle u poslednjoj svojoj šansi, imao sreću. Namestio je loptu na „šesnaest“, opalio „vrtešku“ i zatresao mrežu. Šole mu je prišao, čestitao i rekao: „Ipak si me, Boro, upisao u svoj crni spisak“.
Divovi su divovi, možda baš zato što su džentlmeni.