Razgovor pred let u Minhen
Bled, upalih obraza. Izmučen kao posle višegodišnjeg tamnovanja. Tako je izgledao poslednjih dana Svetomir Belić u Sportskom centru u Košutnjaku, na pripremama jugoslovenskih boksera za predstojeće Olimpijske igre.
„Kako i ne bih kada se već tri meseca nalazim u zatočeništvu? Vežbao sam pakleno, lišio se čak svih zadovoljstava koje svakodnevica pruža. A, to niko živi nije verovao da mogu, pa možda ni ja sam. Vredelo je ipak istrajati. Ubeđen sam da je prva bitka dobijena, da su ispunjeni svi uslovi da i konačni ishod mog „rata na ringu“ u Minhenu bude vrlo radostan po mene i sve one što priželjkuju moj uspeh“, veli Belić.
Možda je toliko željene olimpijske medalje mogao da se domogne i ranije. Ali, kuglica u ruletu njegove sudbine znala je često da donese okrutne gubitke. No i već sledećeg trenutka da mu podari takvu radost kao da je rođen pod najsrećnijom zvezdom.
Nesmotren pokret na jednom gradilištu mogao je da liši jugoslovensko pesničenje i naš klub izuzetnog asa. Zauvek. Korak u prazno i bolni pad u ponor sa četvrtog sprata mnoge bi stajao života. A, Belić je već posle tri meseca, sa još nedovoljno izvidanim ranama, ponovo zakucao na vrata dvorane za vežbanje. Terali su ga napolje. Ali, njemu nije bilo ni na kraj pameti da posluša.
Znao je da oduševi, a odmah potom izmami zvižduke i svojih najvatrenijih pristalica. Primorao je veliku sovjetsku nadu Jablokova da se još na početku blistavo proricane karijere mane rukavica. Uvrstili su ga među putnike za Olimpijske igre u Meksiku, očekivali trofej od njega. I tada, kao da je želeo da dokaže kako mu je sudbinom predodređeno da naizmenično ispija pehare radosti i gorčine. Poverovao je da raskošni talenat dozvoljava i poneki nestašluk, da će protivnicima klecati kolena i kada nije u formi. Već spakovane kofere morao je u zadnji čas da raspakuje. Bila je to, srećom, lekcija kakva se samo na ličnom iskustvu može naučiti. Samo još godinu dana krivulja na grafikonu uspeha u beleškama njegovih trenera pela se do najviših visina i vrtoglavo se spuštala do najdubljeg ponora. A, onda je shvatio da mu darovi prirode izmiču ispred nosa. S ogromnom ozbiljnošću posvetio se svojoj najvećoj ljubavi. Maltene i krevet je preneo u dvoranu za vežbanje,
Madrid 1971. godine. Prvenstvo Evrope. Ni najbliži prijatelji nisu bili baš neopozivo ubeđeni da će konačno postići koliko vredi. Prve vesti nisu bile ohrabrujuće. Međutim, što se takmičenje više bližilo kraju njegove pesnice udarale su sve žešće. Probio se čak do finala. I kako to u njegovom životu najčešće biva nije uspeo da doživi potpunu radost. Spotakao se na poslednjoj stepenici. Posle nekoliko besanih noći morao je da pogne glavu pred šampionom Evrope Tregubovom. Ipak, srebrna medalja bila je uspeh. Najveći u njegovoj dotadašnjoj karijeri.
„Eh, da sam bio u formi kao sada! Prodao bih kožu daleko skuplje“, jada se Belić.
Nastavio je s još ubitačnijim pripremama.
„Poznato je da Parlov od svih jugoslovenskih boksera ulaže najviše truda u pripreme. Ovoga puta, međutim, Belić nije gotovo ni za pedalj zaostajao za prvakom Evrope“, kaže trener našeg nacionalnog tima Bruno Hrastinski.
Puna tri meseca živeo je po najnemilosrdnijim propisima nekog samostana. Vežbao je tri puta dnevno, podigao stotine tona tereta, besomučno udarao po džaku i kruški, sparingovao… I sve to po nesnosnoj vrućini, kada čoveku nije ni do zabave, a kamoli do sporta.
Koliko su Belićeve mišice snažne i spremne najbolje su osetili protivnici u ekipnom prvenstvu. Na poslednjem šampionatu Jugoslavije Košpić ga je propisno namučio. Beliću je podignuta ruka minimalnom većinom glasova sudija (3:2). U nedavnom revanšu na banjalučkom ringu taj isti Košpić predao se posle samo dve runde, dobivši prethodno više udaraca nego u svim ranijim mečevima zajedno. Isto je doživeo i bombarder iz Pule Gerlić. Razlika je jedino što se predao već posle prve runde.
„Nedostajali su samo ozbiljniji sparing-partneri. Parlovu, Vujinu i meni suprotstavljao se jedino moj novi klupski drug Ljuba Magaš. A, to nije dovoljno. Ipak, nadam se najboljem“, priča Belić. „Neću još dugo boksovati na međunarodnoj sceni. Olimpijske igre i prvenstvo Evrope koje se iduće godine održava u Beogradu, biće moj oproštaj od reprezentacije. Do definitivnog rastanka sa ringom boksovaću samo za Partizan. Zato je ovo moja šansa života da i na internacionalnoj sceni dokažem da sam majstor.“
Konkurencija na olimpijskom bokserskom turniru je više nego žestoka. Prijavljeno je preko 400 takmičara! Samo da bronzane medalje potrebno je četiri, pa možda i pet pobeda.
„Od onih koje poznajem sovjetski as Tregubov i Amerikanac Karmajkl biće mi najteži protivnici. Za američkog boksera tvrde da je bolji i od svog nenadmašnog zemljaka — „čoveka od gume“, Valdesa. Mislim da s tim pričama preteruju. Jer, ako je Karmajkl bolji od Valdesa slobodno već sada mogu da mu dodele zlatnu medalju“, kaže Belić. „Dovoljno sam spreman da savladam svakoga. Ali, ne treba zaboraviti da i neko od nepoznatih može da pomrsi račune. Pogotovu od predstavnika Afrike. Potrebno je zato i malo sreće prilikom žreba.“
Uprkos velikom i opravdanom optimizmu Belić je pomalo i zabrinut.
„Bio bih daleko spokojniji da se u mom uglu nalazi klupski trener Kosta Leković“, objašnjava Belić. „Da se razumemo, Bruno Hrastinski je odličan stručnjak. Ali, svaki takmičar se oseća daleko sigurnije kada mu sekundira trener s kojim vežba svakodnevno. No što je tu je. Daću sve što mogu da se vratim sa jednom od medalja. A, u ovako žestokoj konkurenciji i bronzani trofej je uspeh.“
Ako je verovati prstu sudbine u njegovom dosadašnjem životu Svetomir Belić će svoj san sigurno da ostvari. Jer, ove godine je na prvenstvu Balkana neprijatno iznenađen. Već u prvom kolu eliminisao ga je malo poznati Hasan Deđirmenđin. Kasnije je ustanovljeno da je taj u svetu boksa anonimni Turčin bio dopingovan. Ali, koja vajda, ništa se tu nije moglo ispraviti. Belić je doživeo poraz i ostao praznih šaka. A, kao što je poznato, nikada još nije ispio dve čaše pelina uzastopno. Kao ni nektara, uostalom.