Kad se život podari sportu: Uskoro Jelena Genčić slavi 25 godina u dresu Partizana
Ime Jelene Genčić, spada u red onih sportista koja pri pomenu ne mogu ostaviti čoveka mirnim. Ono budi u nama divljenje prema vrsnoj i skromnoj sportiskinji, koja je skoro sav svoj život posvetila sportu. Moramo da se divimo njenom uspehu, koji je postigla na rukometnom i teniskom terenu. Kao i njenim ambicijama da postane vrhunski as u obe grane sporta.
Jelena je jedini sportista u Partizanu, koji se može porediti sa nekadašnjim asom dr Zlatkom Kovačevićem, koji je bio reprezentativac u tri grane sporta (košarka, hokej i odbojka).
Jedanaest godina čuvala je gol rukometne reprezentacije Jugoslavije, a više od dvadeset godina predstavljala našu zemlju na teniskim terenima širom sveta. Jedina teniserka Jugoslavije, koja je dobijala lične pozive i koja je bila učesnik velikih turnira u Vimbldonu, Rolan Garosu, Parizu, Berlinu, Hamburgu — turnira, koji će ostati samo san mnogih tenisera širom sveta.
U njenoj bogatoj sportskoj karijeri bilo je, puno teških i veselih trenutaka, Ali nikad, ni u najtežim časovima, nije poklekla. Ostala je uvek „velika“ i nedostižna, pa čak i kada je gubila.
Za dvadesetpet godina provedenih u Partizanu, postala je legenda, idol mladih tenisera i rukometaša. Inspiracija za buduće asove. Uvek je bila i ostala besprekorna, ne samo kao vrhunski sportista, već i kao čovek.
Sport u genima
Od malih nogu, zajedno sa bratom, obilazila je razna sportska igrališta. Bavila se atletikom, igrala rukomet, bila čest posetilac teniskih terena. Dugo vremena nije mogla da se opredeli ni za jednu od ovih sredina. Sve su je podjednako privlačile i svuda je bila na svoj način srećna. Plašila se da ne načini kobnu grešku ostavljajući jedan od ovih sportova. Ipak, kocka je pala: odrekla se „kraljice sportova“, ali rukometa i tenisa nikako nije mogla. Kasnije se ta bojazan pokazala opravdanom, jer je i u rukometu i u tenisu postigla najviše što se postići može.
Za razliku od tenisa, koji je počela da igra u Partizanu i gde se još i danas nalazi, u rukometu je, sticajem okolnosti, bila prinuđena da često menja klubove. Ipak, za petnaest godina, koliko je branila gol ona je dala veliki doprinos našem rukometu. Bila je nesavladiva između dve stative, sve do onog dana kada se dogodilo nešto čemu se najmanje nadala. Namerno je povređena od igračice „Slobode“ (Beograd), dok je ležala na zemlji sa loptom u rukama. Nesportski i nehuman gest bivše klupske drugarice „zapečatio“ je njenu daljnu karijeru kao golmana. Izdržala je dve teške operacije i još nekoliko godina kasnije bila je hendikepirana tom povredom.
Ubrzo zatim 1962, godine oprašta se od rukometa, ne zbog povređenog kolena, koliko zbog razočarenja u drugarstvo, koje je krenulo „nekim“ drugim tokom kada je novac ušao i u ovoj sport.
Za sve vreme bavljenja sportom, bila je i ostala pravi amater. Nikad ni jednog dinara nije primila i zbog toga je danas presrećna. Sport je za nju bio samo zabava i hobi, nikad izvor prihoda i način zarade. Jednostavno nije želela da svoj talenat unovči.
Tenis pobeđuje
Istina, dosta teško je podnela rastanak sa golmanskim dresom. Ali, tu je bio tenis, koji je postao nasušna potreba bez koje danas ne može da zamisli život.
O Jeleni kao teniserki može se govoriti samo u superlativima. Igra vrlo oštar i snažan tenis. Raspolaže izvanrednom pokretljivošću. Njena igra je atraktivna i vrlo ofanzivna. Odlike su joj jak servis i raznovrsnost udaraca. Podjednako dobro igra iz voleja kao i iz bekenda. Snažan servis i stalne promene u načinu igre predstavljaju pravu enigmu za svakog protivnika. Jednom rečju igra „muški“ tenis.
Inače, Genčićeva je višestruka državna prvakinja. Od 1953. godine pa do danas osvajala je uvek po neko prvenstvo Jugoslavije. Pa, čak i 1962. godine, kada je bila operisana, uspela je da u mešovitom dublu osvoji naziv najboljeg.
Za razliku od njenih protivnica, kojima je bio životni cilj da pobede Jelenu, da joj oduzmu titulu prvakinje, a koje su u tom svom nastojanju po katkad i uspevale (pošto su igrale tz. „balonski“ tenis), ona je ostajala verna reketu i onda kada je pobeđivala i onda kada je gubila. Sve njene rivalke, izuzev Šerfezijeve, napuštale su tenis onoga trenutka, kada su bile primorane da siđu sa pobedničkog postolja. Jednostavno, nisu bile u stanju da podnesu gorak ukus poraza. I baš u tome leži sva Jelenina veličina, nastaviti i dalje i ako si poražen.
Najteže trenutke u svojoj sportskoj karijeri preživljavala je 1964. godine, kada je na prvenstvu Jugoslavije u Mariboru, trebalo da dokazuje sebe: da demantuje lekare koji su je za sport „otpisali“ zbog povređene noge; kada je trebalo da povrati izgubljenu titulu.
Sjajna sportiskinja — odličan učenik
Od početka sportske karijere, pa i sada kada ima trideset i šest godina, uvek je intenzivno trenirala. Sportu je mnogo žrtvovala odlaske u pozorište, bioskope, razgovore „na ćošku“, letovanja na moru, ali je za uzvrat i mnogo dobila — pre svega lično zadovoljstvo, a zatim i društvenu satisfakciju.
I mada je sve slobodno vreme provodila na igralištima, bila je odličan učenik. Na vreme je završila fakultet i odmah se zaposlila. Zavaljujući dobro isplaniranom vremenu stizala je svuda. Ustajala je u četiri sata, da bi učila do devet, a zatim hitala na treninge.
Danas je zaposlena na televiziji, gde obavlja dužnost sekretara režije. Na poslu, kao i je sportskom polju, uvek daje sve od sebe. Tačna je i vrlo pedantna, jer za sobom želi da ostavi uvek dovršeno delo. Sport joj mnogo pomaže da izdrži sva napore, koje zahteva rad na televiziji — snimanja na terenu, po kiši i suncu, vetru i snegu.
Međutim, ono što boli, a što ona duboko krije u sebi, jeste činjenica da joj do sada niko na televiziji nije ponudio da režira sportsku emisiju, da komentariše neki sportski događaj, naročito kada su u pitanju „njeni“ sportovi. Ipak, za sada njena želja ostaje samo san i maštanje devojke, koji će se verujemo jednog dana i ostvariti, kada se za to bude ukazala prilika.
„Hram poverenja“
O tome koliko je Jelena omiljena u svom klubu, u Partizanu uopšte, ne treba ni govoriti. Upravo, ona je ta koja neguje prijateljstvo, koja je inicijator društvenog života u klubu, organizator koktela, izleta i odlazaka na skijanje.
Otvorena i iskrena, skresaće čoveku u lice čim joj nešto nije pravo. Takva je i na terenu i na poslu. Uživa poverenje ljudi i zato joj se prijatelji poveravaju. Rado pomaže svakom ko joj se obrati, kada mu je najteže. Ali, zato nikad do sada nije to zloupotrebila. Izuzetno je diskretna. To je ono što ljudi vole i cene kod nje. Njena filozofija je „jedna ruka drugu mije“. Učiniti svakom, to je ono što pruža pravo zadovoljstvo, bez računice da će ti usluga biti uzvraćena.
Dosta je zatvorena i povučena u sebe. Sve preživljava sama i svoje probleme najradije sama reguliše. Mada vrlo ozbiljna, razume i rado prihvata šalu i na svoj račun.
Veliko zadovoljstvo pričinjava joj vožnja automobilom.
Njena bašta i kuća u kojoj živi sa porodicom puna je životinja, gde glavnu reč vodi keruša „Ledi“. Interesantno je napomenuti, da u mesto sportskih značaka i zastavica, Jelena sakuplja umetničke fotografije životinja. Često i sama uživa u snimanju filmskom kamerom.
U slobodnim časovima, kada se okupe njeni prijatelji, svira klavir ili pak slušaju ploče koje je donosila sa svih meridijana. Kuća Genčića je neobično živa. Puna je dece i Jelena nađe uvek vremena da se poigra sa sestrićima i bratancima. A, kada dođe vreme za trening sedne u kola i žuri put stadiona.
Za nekoliko meseci Jelena proslavlja sve srebrni jubilej — dvadeset i pet godina vernost „crno-beloj“ boji i reketu. Sa trideset i šest godina, ona je i dalje naša najbolja teniserka. Ove godine izgubila je samo jedan meč i opet osvojila titulu najbolje igračice. To je ono što je čini srećnom i svaka dalja titula, koju osvoji, biće joj još draža od one prethodne.
Četvrt veka u vrhunskom sportu je razdoblje koje imponuje i zbunjuje. To je dokaz da je Genčićeva u sportu našla sve životne radosti, smisao i pravu ljubav. I ne samo to: kada prestane takmičarska aktivnost Jelena će ostati u sportu i tako će biti do kraja. Kakav divan primer i kakva pouka!
Lična karta
Jelena Genčić je rođena u Beograd 9. oktobra 1936. godine. Tenisom je počela da se bavi 1948. godine u Partizanu. Četiri godine kasnije postala je stalni član reprezentacije. Višestruka državna prvakinja.
Pored tenisa, istovremeno se bavila i rukometom. Veliki rukomet počela je da igra 1948. godine. Karijeru je započela u „BTK“ da bi već 1953. godine postala reprezentativka i jedan od najboljih rukometnih golmana, koje je Jugoslavija imala. Osam godina je provela u „Crvenoj zvezdi“ sve do njen rasformiranja. Igrala je još za „Lokomotivu“ iz Virovitice, kao i kraće vreme za beogradski Partizan. Jedanaest godina nosila je dres sa državnim grbom i za to vreme odigrala 20 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije.
Učesnik je dva svetska prvenstva (u velikom i malom rukometu). Diplomirala istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu.
Sekretar režije na televiziji.
Neudata.