Završeno ekipno prvenstvo Jugoslavije u boksu: Pobedom protiv kruševačkog „14. oktobra“ na beogradskom ringu i nerešenim ishodom u Pančevu bokseri Partizana izborili povoljniji plasman, (šesto mesto) nego što se pre početka takmičenja očekivalo
Kako smo se nadali — dobro smo se plasirali u ekipnom šampionatu Jugoslavije u boksu. Pobedom protiv Kruševljana (7:3) i nerešenim ishodom u Pančevu (5:5) bokseri Partizana izborili su šesto mesto među 14. učesnika u prvoligaškim žestokim okršajima.
Pre prvog znaka gonga, ruku na srce, većina iz našeg tabora bila je prezadovoljna da se ne nađemo među onima što napuštaju prvoligaško jato. Jer, ekipa se tek vratila iz Druge lige i poletarci nisu imali dovoljno iskustva za ogromna iskušenja.
Nadanja su, na našu veliku radost, prevaziđena. Mladi „ratnici ringa“ su pružili i više nego što mogu. Njihovo junačko srce i sve veštije pesnice obezbedili su nam mesto u „gornjem domu“ jugoslovenskog pesničenja. Zasluge za podvig pripadaju i stručnom štabu. No, najveće čestitke ipak zaslužuju uprava kluba na čelu sa predsednikom Miloradom Miloševićem, neumornim radnikom.
Još više, svakako, raduje što je ova četa „crnih đavola“ potpuno stasala da već u sledećem prvenstvu najozbiljnije juriša na titulu. I da je posle devetogodišnje pauze vrati u naš dom.
Nenadoknadiv hendikep
U odlučujuće okršaje za skok na šesto mesto naš klub je ušao osetno hendikepiran. Posle meča sa Crvenom zvezdom kapiten i naš najbolji bokser Svetomir Belić ozbiljno je povredio nogu. Na prvi pogled njegovo odsustvo nije donelo rezultatsku štetu Partizanu. Međutim, ne treba smetnuti s uma da svi bokseri „crno-belih“ daju daleko više od sebe kada znaju da ih predvodi vice-šampion Evrope. A i sudije drugim očima vide ostale borbe vašeg kluba kada se Belić nalazi u ekipi.
Iako još uvek sa nogom u gipsu Belić je već na meču u Pančevu bodrio svoje drugove. A, kroz nekoliko dana počeće i sa redovnim treninzima. Već u prvim okršajima krajem godine ponovo će predvoditi našu ekipu.
Potpuni revanš
Milosav Popović je bio u oba poslednja prvenstvena susreta akter najlepših trenutaka. U meču sa Kruševljanima zadivio je u bespoštednom okršaju sa snažnim Žunjaninom. Po. gotovu u prvoj i trećoj rundi, kada su se njegovi potezi graničili sa virtuoznošću.
Slično je bilo i na pančevačkom ringu. Milosav se dostojno revanširao iskusnom Šukoviću za poraz u prvom delu takmičenja. Samo što je ovom prilikom bio daleko mudriji i nijednog trenutka nije dozvolio da njegov potpuni uspeh dođe u pitanje. Čak su ga inače vrlo pristrasni navijači domaćina ispratili s ogromnim aplauzom. A, prethodno su mu dodelili kompliment koji najbolje govori a njegovim kvalitetima i usponu. Prozvali su ga „prvim džentlmenom jugoslovenskog ringa“. Zaista, sa do juče puno hvaljenim Šukovićem mogao je da boksuje i u fraku.
Značajne pobede izborili su u oba susreta još Maletić i Jovan Nikolić. U furioznim okršajima po ko zna koji put do izražaja je došlo njihov lavlje srce, koje ne bi mogla da ukroti ni čitava protivnička ekipa.
„Bokserska simfonija“
Od dolaska u Partizan o Draganu Lakčeviću su podeljena mišljenja. Jedino niko nikada nije mogao da ospori njegovu hrabrost i borbenost. Ali, bio je u stanju da se uzdigne do najvećih visina, da bi već u sledećem obračunu bolno tresnuo na dno.
U Pančevu je međutim, zastala knedla u grlu svima što su ga otpisivali iz elite jugoslovenskog boksa, pa i naše ekipe. Ono što je pokazao u borbi sa brzim Stevanovićem slobodno se može nazvati „bokserskom simfonijom“. Vešto je rasporedio snagu kojom raspolažu njegove pesnice i primorao izvrsnog protivnika da sa suzama u očima napusti borilište.
„Morao sam da se iskupim za poraz protiv Kruševljana“, rekao je Lakčević posle velike predstave. „Stevanovića sam redovno tukao na sparinzima dok smo obojica živeli u Subotici. Mislim da sam svog inače odličnog druga uverio da starije još uvek treba poštovati…
Sudijske nepravde
Ne možemo a da se i na rastanku ne požalimo na suđenje. Iole objektivniji delioci pravde sigurno bi potvrdili da je Partizan i u Pančevu zaslužio pobedu.
„Drastično ste oštećeni kod Šekularca. Bio je daleko bolji od boksera Dinama Lekšea“, priznao je jedan od sudija na meču sa Dinamom Toma Srdanović.
Trener Leković smatra da su greške arbitara bile još drastičnije po naš klub:
„Aleksandar Popović je dve runde bio bolji od Lajka. Nikako nije mogao zbog treće izjednačene runde da izgubi borbu. A, Smiljanić je poražen od Milosavljevića, ali samo ako se boduju i udarci glavom“, veli Leković.
Sigurno je jedno: uspesi nas neće odneti među oblake. Skromnost je, uostalom, oduvek bila jedna od najvećih vrlina našeg kolektiva. Trudićemo se da na temeljima jednog uspeha (šesto mesto među 14 prvoligaša izboreno sa deset pobeda i šest nerešenih borbi, uz deset poraza), podignemo tvrđavu boksa koja će u sledećem prvenstvenom „ratu“ biti neosvojiva za svakog protivnika…