Ko su Ratko Kaljević, Mirko Martinović, Dragan Todorović i Boris Beravs? Šta misle o košarci, o sebi, o ljubavi?…
Partizanove nade
U jednom od prošlih brojeva „Partizanovog Vesnika“ pisali smo o tome da je JSD Partizan po svojoj kadrovskoj strukturi najmlađe sportsko društvo u Jugoslaviji. Košarkaški tim Partizana je verovatno najmlađi među članovima te mnogobrojne sportske porodice. Njegovi mnogi prvotimci su dojučerašnji omladinci. A još je više onih pravih juniora koji kucaju na vrata prvog tima. Zato smo odlučili da vam upravo neke od njih predstavimo. Odabrali smo četvoricu mladića iz one slavne kadetske reprezentacije Jugoslavije, koja je prošle godine osvojila čak i titulu evropskog šampiona. Da ih odmah predstavimo: Ratko Kaljević, star 19 godina visok 203 sm.; Marko Martinović, star 18 godina, visok 202 sm.; Dragan Todorić, star 18 godina visok 186 sm.; Boris Beravs, star 18 godina visok 185 sm. Prva dvojica su centri a druga dvojica bekovi. Dragan Todorić je nedavno došao iz Kraljeva u Partizan a ostala trojica su deca Partizana. Da bismo bar donekle upoznali ove mlade sportiste, koji će uskoro dominirati košarkaškim terenima širom zemlje, postavili smo im nekoliko pitanja. Pitanja su za sve bila ista, a odgovori, razume se, različiti. Evo tih pitanja i odgovora.
P. VESNIK: Mogli ste postati fudbaleri, plivači, teniseri, ali ste postali — košarkaši. Zašto?
KALJEVIĆ: Počeo sam da igram košarku još kao četrnaestogodišnjak. O tome je odlučila — moja visina.
MARTINOVIĆ: Mene je nagovorio profesor fizike da počnem da igram košarku i, eto ja sam ga poslušao.
TODORIĆ: Godine 1968. slučajno sam zaigrao na jednom školskom turniru, a onda su mi mnogi savetovali da se ozbiljnije posvetim košarci.
BERAVS: Nama je profesor fiskulture veoma retko dozvoljavao da igramo košarku u školi. Možda se zato u nama i probudila želja za košarkom; počeli smo da se okupljamo na Kalemegdanu i da tamo, krišom, igramo.
„Bavio bih se košarkom večito“
P. VESNIK: Šta očekujete od košarke?
KALJEVIĆ: Svaki mlad čovek ima ambiciju da postane neko i nešto. Bez toga, mislim, ne bi vredelo ni živeti. Zato ja upravo to očekujem od košarke — da postanem neko.
MARTINOVIĆ: Košarka pruža mnogo. Zato i očekujem mnogo.
TODORIĆ: Mi, članovi kadetske reprezentacije, očekujemo da uskoro zaigramo i u A reprezentaciji. Eto, to očekujem.
BERAVS: Svaki svoj slobodan trenutak posvećujem košarci i zato s pravom očekujem da mi se sve to vrati.
P. VESNIK: Računate li s košarkom kao zanimanjem?
KALJEVIĆ: Svaka sportska karijera ima i svoj na žalost, kratak vek. Zato ostatak života treba provesti baveći se nečim sigurnijim. Mislim na budućnost.
MARTINOVIĆ: Iako veoma volim košarku, ne bih nikako voleo da mi to bude zanimanje.
TODORIĆ: Ja bih voleo da se večito bavim košarkom. Ali znam da to nije moguće…
BERAVS: Postoje, na žalost, igračke granice. Zato se treba na vreme obezbediti od neizvesne budućnosti.
P. VESNIK: Šta vam košarka pruža a šta oduzima?
KALJEVIĆ: Košarka mi pruža puno lepih trenutaka, ali i oduzima možda isto toliko.
MARTINOVIĆ: Zahvaljujući košarci dosta sa proputovao i doživeo, ali i lišio se mnogo čega: izlazaka, bezbrižnih trenutaka, ćaskanja, druženja…
TODORIĆ: Moje slobodno vreme je rezervisano za školu i košarku, a sve ostalo je u drugom planu. I nimalo ne žalim zbog toga.
BERAVS: Košarka traži mnogo odricanja: utakmice, treninzi, putovanja. Ali ona ipak sve to vraća u punoj meri.
Pre bih raskinuo s devojkom nego s košarkom
P. VESNIK: Imate li vremena za ljubav?
KALJEVIĆ: Pa, nađe se vremena. Ali, manje nego za košarku. Pre bih raskinuo s devojkom nego s košarkom!
MARTINOVIĆ: Svakako…
TODORIĆ: Meni je devojka ostala u Kraljevu. Zasad vodimo „telefonsku“ ljubav. A uskoro će „proraditi“ vozovi.
BERAVS: To, svakako, nije na prvom mestu.
P. VESNIK: Imate li vremena za dobru knjigu, bioskop, pozorište?
KALJEVIĆ: U bioskop ili u pozorište odem jedanput ili dva put mesečno. Ili, možda, nijedan put. A što se knjige tiče…
MARTINOVIĆ: U bioskop i pozorište odlazim samo kad nemam drugih obaveza.
TODORIĆ: Ranije sam u bioskop odlazio samo subotom, a sad ni subotom.
BERAVS: U bioskop idem samo kad imam slobodnog vremena, a slobodnog vremena nemam gotovo nikad.
P. VESNIK: Ko su vaši idoli?
KALJEVIĆ: Pošto se bavim sportom, odlučiću se za sportistu. Moj idol je pokojni Radivoje Korać, iako ga nikada nisam upoznao.
MARTINOVIĆ: Moj idol je takođe sportista i košarkaš: Krešimir Ćosić. Oličenje igračkog šarma, a i privatno izuzetna ličnost.
TODORIĆ: Za koga bih se drugog odlučio ako ne za mog Kraljevčanina — Simonovića, iako ne nosimo iste dresove.
BERAVS: Moj idol nije ni sportista ni Jugosloven. Njegovo ime je Dž. F. Kenedi.
S navijačima do zvezda
P. VESNIK: Možete li izdvojiti najznačajniji trenutak iz svoje karijere?
KALJEVIĆ: Evropsko prvenstvo za juniore u Zadru. Tada smo dokazali da naša titula svetskog prvaka nije slučajna.
MARTINOVIĆ: Evropsko prvenstvo za kadete u Gorici. Tada smo pobedili Italijane u Italiji.
TODORIĆ: Moj dolazak u Partizan. To je, verovatno, prelomni trenutak u mojoj karijeri.
BERAVS: Evropsko prvenstvo za juniore u Zadru. Tada smo uspeli da tučemo Ruse i da im preuzmemo primat.
P. VESNIK: Šta od vas mogu očekivati Partizanovi navijači a šta vi od njih?
KALJEVIĆ: Partizan je najmlađa ekipa u ligi, a to znači i najambicioznija. Uz borbenost verujem da će to biti dovoljno da i navijači budu zadovoljni.
MARTINOVIĆ: Potrebna nam ja podrška navijača da bismo zajedno doživeli zvezdane trenutke.
TODORIĆ: Ja ne poznajem ni Partizanovu publiku ni mogućnosti Partizanove ekipe. Ipak se nadam da ćemo ako ne ove godine ono bar iduće — voditi glavnu reč u šampionatu. Od navijača očekujem da nas bodre i kad gubimo a mene da prihvate ne kao „stranca“, već kao njihovog, rođenog.
BERAVS: Najmlađi smo u ligi, pa verujem da ćemo uskoro biti i najbolji. Ove godine u vrhu, iduće na vrhu.