IN MEMORIAM
Njegovo stalno mesto na tribinama stadiona JNA ostaće zauvek upražnjeno. Poslednji put sam ga video na utakmici Partizan — Čelik. Surovo je saznanje da je to zaista poslednji put. Jer voleo je neizmerno život i sport.
On, Aleksandar Gavrić, nije bio samo običan prijatelj sporta i Partizana već i aktivan sportista. On je nekada, kao golobradi mladić, nosio Partizanov dres. Bio je član košarkaške ekipe, i da nije postao poznati glumac, postao bi, sigurno, ne manje poznat sportista. Dakle, dva talenta u jednoj ličnosti. Naravno, nije bilo moguće oba iskazati. I zato se Aca opredelio za filmsku umetnost, koju je i studirao na beogradskoj Akademiji. I postao je jedan od značajnijih pojmova, pojava i znamenja u jugoslovenskom filmu.
U svojoj ne tako dugoj i neprirodno prekinutoj karijeri, odigrao je preko 50 zapaženih filmskih uloga. Bio je jedan od nosilaca jugoslovenskog filmskog profesionalizma. Bio je i mnogo više od toga: izvanredan čovek, odan prijatelj, i veliki privrženik crno-bele boje. Sa koliko je strasti voleo svoj Partizan to najbolje znaju njegovi prijatelji; umeo je nekada i snimanje da prekine da bi video neku važnu utakmicu crno-belih momaka.
Sećam se, u vreme kada njegovim ljubimcima nije išlo, bio je utučen, gotovo nesrećan. Ali i veliki optimista: verovao je da je to sve prolazno. I dobro je verovao. Ali, nažalost, njegov nestanak nije bio prolazan. Zato će uspomena na njega u srcima prijatelja Partizana (i ne samo njih) biti neprolazna. Jer on je to, odista, zaslužio.