U sportskoj rubrici „Politike“ od 24. 11. 1972. objavljen je napis V. Ilića „Otac i sin“.
U tom članku V. Ilić kritikuje „Džentlmenski sporazum“ između beogradskih klubova koji „ne dozvoljava čistim amaterima, deci, da idu gdje žele“.
Pošto se tu govori o Jovanu Krstiću, članu PK Partizana, koji, navodio, želi preći u Crvenu zvezdu smatramo da i mi treba na tu temu nešto da kažemo, jer slučaj nije tipičan i prikazan je jednostrano.
- „Džentlmenski sporazum“ je već davno prerastao u Ugovor o saradnji beogradskih društava, koji je protokoliran kod SOFK grada Beograda. Prema tome to je akt sa snagom obaveze u kome je za prekršaj predviđena i sankcija.
Dva, tri dana pre objave tog članka na tužbu Crvene zvezde zasedala je u gradskoj SOFK arbitraža radi prelaska košarkaškog omladinskog reprezentativca Todorića u Partizan. Zvezda je tvrdila da je ona prva vodila razgovore s Todorićem, a sam Todorić tvrdi da je Zvezda htela da on pređe u čačanski Borac u zamenu za Živkovića! Itd., itd.
Tačno u to vreme događa se jedan mnogo interesantniji slučaj. Plivači braća Miloš, posle službenog premeštaja njihovog oca u Beograd, već dva meseca treniraju sa trenerom i plivačima Partizana. Međutim kada je trebalo da budu registrovani za Partizan stupa na scenu njihov otac. On od Partizana zahteva takve finansijske uslove, koje Partizan ne može i na želi ispuniti, jer se oni kose sa amaterskim propisima i sportskim moralom. Međutim otac Miloš nailazi na „razumevanje“ kod Zvezde i zato će sinovi morati da potpišu za klub koji im otac „izabere“: - Za priču o „stvarno čistom amaterizmu“ svi dobro znamo. Nju je odavno izmislila buržoazija kako bi sport rezervisala samo za svoje sinove i sprečila da se eventualno ne bi pomešali sa širokom masom omladinaca kojima očevi nisu u mogućnosti da kupuju rekvizite ili da sami plaćaju trenere, bazene i tome sl. Prema tome „čisti amateri“ postoje jedino u kapitalističkim zemljama, kao privilegija bogatih, jer oni svojim sinovima omogućavaju da se nesmetano bave čistim amaterskim sportom, a oni su njihovi finansijeri — mecene.
Iz članka V. Ilića se vidi da je Krstić za četiri godine članstva u Partizanu imao mnogo uspeha. Osvojio je prvenstvo Srbije, pa onda Jugoslavije i još četrdesetak raznih medalja. To se moglo postići samo sa redovnim treningom, a za redovan trening potrebni su trener i, nadasve, bazen. Ako je normalno što klubovi moraju plaćati trenera, nenormalno je da moraju plaćati enormne sume za korišćenje bazena. Prema tome stavka rekviziti (gaćice) kod plivača je zaista minimalna, a velika je najamnina za bazen i plata trenera, što ide na teret kluba.
Time ne želimo negirati amaterizam Jovana Krstića i svesrdno zalaganje njegovih roditelja kao sportskih radnika. No vrhunski klubovi imaju, na žalost, veoma ograničena sredstva pa se ne mogu i ne smiju razbacivati sa njima; - Na svojoj sednici od 20. 1. 1972. UO JSD Partizana konstatovao je da je „Ugovor o saradnji“ odigrao veoma pozitivnu ulogu. Međutim, u sadašnjem trenutku neke njegove odredbe su preživele, pa prema tome moraju dogovorno menjati. U toj diskusiji novinar V. Ilić, kao funkcioner Crvene zvezde, imaće prilike da pruži svoj doprinos za usavršavanje tog ugovora. Međutim do promene Ugovora na snazi ostaje sadašnji i mora se poštovati, jer bi u suprotnom došlo do nepotrebnih nesporazuma.
I na kraju, naša jedina želja je da se ovakvi i slični problemi tretiraju objektivno i da se jednom shvati da prestupnike ne treba tražiti samo u Partizanu, već i i drugima.