Budući šampioni
Beograd gotovo da više i nema predgrađa. Na mestu udžerica i poljana jutrom osvanu oblakoderi. Sve je manje i musavih, bosonogih, dečaka čija je jedina zabava da do mraka jurcaju za krpenjačom.
Fahrija Šekularac jedan je od poslednjih sinova pravog predgrađa, ne tako davno najvećeg sportskog izvora talenata. Dečaštvo je proveo u takozvanom Prokopu, periferiji glavnog grada na uzvišici kod početka velelepne „Gazele“. Ostaće večiti zaljubljenik u taj kraj, u nestašluke naučene u njemu, koji su mu u mnogome smetali da već postane šampion ringa o kome se s poštovanjem govori.
„Roditelji nisu imali vremena da me kontrolišu. Posle osmogodišnje škole dodijala mi nauka, više sam voleo da lutam i uživam u igri“, seća se Šekularac. „Sreća je što se u blizini mog stana nalazi dvorana za vežbanje bokserskog kluba ‘Partizan’. Zahvaljujući toj okolnosti posvetio sam se pesničenju. I nisam ostao baš niko i ništa.“
Možda će njegov nadimak najbolje objasniti o kakvoj je ličnosti reč. Drugovi ga zovu „Bogumil“. Ne po pripadnicima verske sekte kojoj je čak i pomisao na rat bila toliko mrska da je neopozivo odbijala da se lati oružja; jer bila bi to ipak sramota za jednog borca. Dobio bi ime po epizodnom junaku jednog filma. Momak po kome je naš Fahrija dobio nadimak je nezainteresovan za sve što se oko njega događa.
Baš takav je vrlo često i Šekularac. Dogodi mu se da uoči važnog meča u Banjaluci jednostavno sedne s drugovima u automobil i krene put mora. Usput shvati da je lakomislenošću u stvari izdao klub i odluči da peške krene nazad.
Mrzak mu je duži boravak u zatvorenoj prostoriji. Škola je za njega veća opasnost od kuge. Ko zna koliko smo ga puta upisivali na raznorazne zanate. Izdržao bi mesec-dva i bežao glavom bez obzira. Ali, da bi ostao dosledan nekim svojim, u najmanju ruku teško objašnjivim, postupcima svaki slobodan trenutak koristi da čita Zilahija, Dostojevskog, Kamija i mnoge druge književnike. Kafane, alkohol i duvan nikada ga nisu privlačili.
„Malo ko od mojih vršnjaka iz Prokopa može da se pohvali nekom diplomom. Radije smo provodili vreme po bioskopskim dvoranama i u bespredmetnim razgovorima nego u učenju. Vidim da sam pogrešio. Dobro je što još uvek nisam zakasnio da nadoknadim propušteno. Dokazaću svima da i tu bitku mogu da dobijem. Uskoro ću steći kvalifikaciju profesionalnog vozača, a od jeseni počinjem da učim i za trgovca“, obećava Šekularac.
Dospeo je u boksersku dvoranu pre četiri godine. Doveo ga je naš nekadašnji as Nenad „Mečkica“ Milosavljević. Video je da taj nežni dečak poseduje neke osobine koje su i njega krasile. Šekularac poseduje dar da nadmudri protivnika. Nastavio je da se igra na ringu kao nekada po poljanama Prokopa. Bio je, međutim, toliko slabašan da su ga stariji terali iz dvorane za vežbanje. Tek kada su videli da ih svako veče krišom posmatra kroz prozor dozvolili su mu da im se pridruži.
„Pustite čoveka u ring i tu ćete najbolje, kao na dlanu, upoznati njegove osobine“, pisao je čuveni američki književnik Norman Majler.
„Tačno je da još uvek ne pružam koliko mogu“, potvrđuje Šekularac. „Nekada je to bila posledica neozbiljnog vežbanja, čestog izostajanja s treninga. Sada mi se dogodim da budem neprijatno iznenađen pošto nemam dovoljno iskustva za svoju kategoriju. Počeo sam kao muvaš i svake godine prelazio u težu kategoriju. Sada boksujem u lakoj, a u perspektivi ću boksovati i poluvelter kategoriji. I uvek sam imao peh da je u kategoriji u kojoj nastupam baš te sezone najžešće konkurencija.
„Istina je i da bolje boksujem na beogradskom ringu“, nastavlja Šekularac. „Tu imam ogromnu podršku svojih drugova i ostalih navijača Partizana. To mi daje snagu da boksujem svim srcem. Pesničenje je za mene pre svega veština, a po ringovima u unutrašnjosti sudije dozvoljavaju domaćem takmičaru da udara maltene i nogama. Ne volim takve borbe, jedva čekam da gong oglasi kraj. Znam da s time moram da raščistim ukoliko želim da postanem šampion. I mislim da će mi već sledećoj sezoni biti svejedno gde boksujem.
„Kukavica ipak nisam. Nikada još nikome nisam utekao sa megdana. A, boksovao sam sa gotovo svim najboljim jugoslovenskim bokserima u svojim kategorijama. Čak ni oni što su me savladali ne mogu da se pohvale da su me ‘izudarali’. Dugo sam nastupao sa povređenim nosom, jedva da sam mogao i da dišem, pa ipak sam se borio. Znam da je jedini način da demantujem ljude što osporavaju moje kvalitete da izborim mesto u nacionalnom timu. Učiniću to prvom prilikom. Raščistio sam sam sa sobom, marljivo vežbam za taj dan kada ću se sresti sa Vakićem i ostalim izabranicima selektora. Već na ‘Oskaru’ i pojedinačnom prvenstvu države ili ću biti najbolji u svojoj kategoriji, ili zbogom ringu“, tvrdi Šekularac.
Nestaško iz Prokopa za minule četiri godine izmenio se u mnogo čemu. Vežbajući pod nadzorom poznatog rvača Čitakovića od mališana koga je malo jača košava mogla da oduva stasao je u deliju od čije levice zaziru i najpoznatiji. Snaga mu je odnela prilično brzine i pokretljivosti, ali donela je što mu je najviše manjkalo — veru u samog sebe.
U skromnoj kućici Fakrije Šekularca, koja iako opasno naherena, nema trofeja, jer ih on sa svoje 22. godine i četiri sezone vojevanja nije imao prilike ni da osvoji. Ubeđen sam da i jednoga dana kada njegovo ime budu ispisivali najkrupnijim slovima na reklamnim plakatima i nagrađivali ga zasluženim trofejima neće ta priznanja čuvati kao neke relikvije, ako ih uopšte bude čuvao. A, upravo ta nezainteresovanost i za druge sitne radosti osim onih koje nosi u sebi život predgrađa, sprečila ga je da se znatno ranije zakiti najraskošnijom šampionskom perjanicom.