Prva utakmica, u prolećnom delu prvenstva, završila se onako kako se i očekivalo.
Partizan je dao tri gola Sutjesci, iz Nikšića, primio jedan (dogodilo se to u sedmom minutu igre, neočekivano) i osvojio dva nova boda.
Nije, možda, preterano reći da se ovim bodovima Partizan veoma ozbiljno približio svima koji imaju namere da osvoje i prvo mesto.
No, mogućno je da to učini samo jedan tim, a ukoliko bude naš odlično!
O svemu tome — drugi put.
Sad o onome što je najvažnije, u ovom trenutku.
U nedelju su, rekosmo, osvojena dva dragocena boda.
Vukotić je tri puta zatresao Racićevu mrežu, a da je bilo i malo više sreće, i malo više snalažljivosti, mreža Nikšićana mogla je da bude i punija.
Upravo: kad tim pobeđuje, kad daje golove, kad se zalaže, kad svi trče po terenu, kad je svako u neprekidno u akciji (koliko uspešno ili neuspešno — pitanje je), onda svi mi postajemo nezajažljivi.
Želeli bismo, baš kao što sam rekao, da punimo mreže, da jednostavno degradiramo protivnika. Da ga deklasiramo.
Želeli bismo da naši fudbaleri budu što aktivniji, a zaboravljamo da jedna utakmica traje devedeset minuta, pa ako je još sudija nekome naklonjen (bilo kome), može da traje i duže.
Pa, molim, izdržimo i mi toliko, stojeći na tribinama — a noge nas zabole.
Jedno je sigurno.
Nedeljna utakmica nije bila tako lepa, ali donela nam je dva boda.
Za početak dosta.
Svi moramo biti zadovoljni.
I neka tako bude svake nedelje, pa dosta!
Najvažnije je da shvatimo ni jedan protivnik nije — mali.
Svako igra fudbal.
I oni sa čela.
I oni sa začelja.