TRAGOM DOKUMENATA I LEGENDI
Godina 1953. ostaje kao istorijska ne samo u almanasima našeg „crno-belog“ kluba, već i čitavog jugoslovenskog fudbala, zbog meteorskog sjaja jedne nove zvezde — Miloša Milutinovića. Mada je Partizanov dres obukao ranije punu afirmaciju je doživeo tek od trenutka pojave „parnog valjka“, odnosno od ove 1952/53. fudbalske sezone, kada je definitivno potisnuo sa položaja vođe navale Marka Valoka i preuzeo dirigentsku palicu našeg Forvarda.
Retko koji fudbaler je tako, na prepad, osvojio beogradsku i jugoslovensku fudbalsku publiku kao Miloš Milutinović. Kada je došao u naše redove bio je igračić tankog pedigrea. Istina za njim je bila reputacija najboljeg člana omladinske reprezentacije, koja je donela našoj zemlji jedinu zlatnu medalju sa juniorskog šampionata Evrope (1951. U Nici) i uporna tvrdnja trenera Milovana Ćirića da je u pitanju „talenat najplemenitijeg kova, buduća velika vedeta jugoslovenskog, pa i evropskog fudbala“! Ipak, mnogi tome nisu poklanjali ozbiljnu pažnju pošto je 18-godišnji Miloš dotle bio anoniman igračić iz tamo nekog Bora.
Naviknuti da ne sede skrštenih ruku na signal o nenadano iskrslom talentu, naši stručnjaci su se brzo zainteresovali za plavokosog dečka iz Bora. Doveli su ga u klub i već posle godinu dana adaptacije novoj sredini zablistao je punim sjajem. Autentični virtuoz, kakvih je u našem fudbalu dotle bilo malo (Hitrec, Bobek, Vukas), razlikovao se od svih velikih prethodnika izvanrednom elegancijom i mekoćom u igri kakva ni pre ni posle toga više nikada nije viđena na našim terenima. U njegovim nogama lopta je delovala kao poslušni „kliker“ koji se povinovao neuhvatljivim ćudima njegovog raskošnog talenta, Zar je onda čudno što je prekonoć postao sveopšti ljubimac publike (bez obzira na klupsku pripadnost i boje) koja mu je iz milošte podelila epitet „plava čigra“?!
Bio je taj epitet u svakom pogledu adekvatan. Visok rastom, dugih poluga, s pomalo paunovskim hodom, Miloš je posedovao sve fizičke osobine svetskog igrača: atletizam, mek korak gazele, sjajan odraz i neverovatnu hitrinu i okretnost za svoju visinu, u stanju je bio da u kvadratnom metru predribluje i po dva protivnička igrača, a tada je ne časeći pružao svoj nedostižni korak i stremio najvertikalnijim putem do protivničkog gola. Završnica — nogom ili glavom — bila mu je takođe besprekorna, tačnije nepromašiva. Zato je Milutinović bio najautentičniji gol-igrač našeg poratnog fudbala, igrač koji je u svakom trenutku mogao sam da reši i najteži meč.
A takvih mečeva, koje su krštavali „Miloševim igrama i pobedama“ bilo je na pretek. Ipak, u uspomeni savremenika nikada neće izbledeti njegove grandiozne igre u Partizanovom dresu protivu Dinama u Zagrebu i Crvene zvezde koje su se završile istovetnim rezultatom — 4:2 za „crno-bele“. U prvoj utakmici je doživeo da ga u Maksimiru dinamovci iznesu sa terena na rukama, a u drugoj da mu najelitniji, onaj „šmekerski“ deo Zvezdine publike posle igre prizna fudbalski — genije!
Još jednom se Miloš u Maksimiru našao na ramenima navijača: bilo je to 1956. kada je reprezentacija Italije doživela u Zagrebu katastrofu (1:6!) čiji je glavni režiser bila „plava čigra“. Slično se ponovilo i na njegovim nezaboravnim mečevima u nacionalnom dresu, u Beogradu, protiv svetskih prvaka Nemaca (kada su poraženi sa 1:3), odnosno protiv Engleza koji su formalno „pretučeni“ (0:5). U kvalifikacionom meču za odlazak na svetski šampionat u Švedskoj, protiv Rumunije, na Stadionu JNA, iako ozbiljno povređen, sa glavom povezanom pravom „čalmom“, uspeo je da postigne dva efektna gola i da sam reši taj istorijski susret koji nam je otvorio put do finalnih borbi u svetskog prvenstva (1958).
Nažalost švedska kampanja 1958. bila je i „labudova pesma“ Miloša Milutinovića. Podmukla bolest pluća napala je svom žestinom nezaboravnu „plavu čigru“ — jedna besprimerna karijera je mnogo pre zenita prekinuta. Milutinović je otišao zauvek sa velike fudbalske scene, ali je kratko petogodišnje razdoblje u kome je blistao (1953— 1958) ostalo registrovano zauvek kao — „Miloševa epoha“!