Ilija Katić, jedan od istaknutih i, nadasve, za sva mesta upotrebljiv igrač želi da ode iz Partizana. Recimo i to zbog onih koji hoće da ga osude, da to ne čini radi srca već s puno tuge.
„U Partizanu sam postao to što sam danas“, kaže Ilija Katić. „To je moj klub. Zavoleo sam ga kao i sam grad Beograd u kome jedino mogu da živim. Međutim, prinuđen sam da mislim i na one dane kada moje hitre noge ne budu više mogle da podnesu ritam utakmica. Imam porodicu, visok standard i sada mi je divno. Ali, šta sutra? U nas je nemogućno obezbediti, bar delimično, svoju egzistenciju kada su primanja limitirana a život skup. Naravno, moja porodica i ja danas dobro živimo ali se plašim sutrašnjice. Teško je sa visokih primanja i već stvorenih navika dobrog življenja pasti na minimum koji teško može da obezbedi i minimum neophodan za život. Zbog toga moram u inostranstvo. Ispunjavam sve uslove za odlazak i nadam se da mi niko u klubu neće praviti smetnje da odem.“
U junu će sigurno potpisati ugovore Bjeković i Radaković ali je neizvesno da li će to učiniti i Katić. Nepotrebno je govoriti kolika bi to šteta bila da Katić promeni dres. Tim pre što je sasvim izvesno da će Katić, zbog svoje konstitucije, vitalnog kapaciteta, sportskog života i profesionalnog odnosa, imati vrlo dug igrački vek. Pri donošenju odluke o davanju saglasnosti treba i to imati u vidu kao i činjenicu da se na našem tržištu takav igrač ne može kupiti.
U ovom slučaju to je problem Partizana. U ništa boljoj situaciji neće ovog juna biti ni ostali prvoligaši, pa je to opšti problem koji traži angažovanje i društveno-političkih organizacija a ne samo klubova i fudbalske organizacije.
Razume se, u svemu ovome odlučujuću reč će imati Velibor Vasović, odnosno uprava kluba, jer je izvesno da će oni učiniti sve da Ilija Katić ostane u klubu. Šta će biti — videćemo.