TRAGOM DOKUMENATA I LEGENDI
Iako ne naročito bogata uspesima na domaćem planu (u nacionalnom prvenstvu i kupu), 1953. godina je veoma značajna za istoriju našeg kluba zbog prvog velikog priloga koji je dao ne samo evropskom već i svetskom fudbalu. Te godine, 31. oktobra, u tvrđavi britanskog fudbala na Vembliju odigrana je prva posleratna utakmica između reprezentacije Engleske i izabrane ekipe Kontinenta. Bio je to nesumnjivo najveći fudbalski događaj u prvoj posleratnoj deceniji, a nacije koje su regrutovale igrače za izabranu ekipu Evrope stekle su veliki renome u tadašnjem fudbalskom svetu.
Jugoslavija je zauzela svakako počasno mesto, jer je iz svoje malobrojne fudbalske organizacije uspela da izliferuje selektorima Kontinenta čak četvoricu igrača: Bearu, Vukasa, Zebeca i Čajkovskog: Poslednja dvojica su bili standardni fudbaleri našeg „crno-belog“ kluba i to je sigurno najviše priznanje i čast koju je FK Partizan u tim godinama doživeo.
Izbor nije bio nimalo slučajan ni kurtoazan. Samo godinu dama ranije Jugoslavija se na olimpijskom turniru u Helsinkiju sukobila u finalu s tada najboljom svetskom ekipom — legendarnom mađarskom reprezentacijom Puškaševog doba. Bio je to susret divova na kome su Zebec i Čajkovski ocenjeni kao fudbalski velikani — najbolji evropski igrači s brojevima 4 i 11 na dresu! Logično je onda što su im evropski selektori godinu dana docnije ponudili te dresove u svojoj ekipi!
Za razliku od predratnih mečeva Engleske i Kontinenta, koji su redovno bili igre mačke i miša, u kojima su Ostrvljani obavezano trijumfovali i to s visokim rezultatima, ovog puta bio je to okršaj ravnopravnih partnera koji se na kraju završio remijem (4:4). Bio je to logičan epilog s obzirom da su u ekipi Evropljana igrali sami virtuozi, tada nesumnjivo najbolji svetski fudbaleri: Boniperti (Italija), Kubala (Španija), Ocvirk (Austrija) i njihovi istokategornici iz drugih nacija, koji su ostali zauvek — legende! Među tim legendama našli su se i članovi Partizana — Branko Zebec i Zlatko Čajkovski — uz Bearu i Vukasa prvi i dotle jedini Jugosloveni koji su branili boje jedne kontinentalne selekcije!
Iako je igrao samo jedno poluvreme, Branko Zebec je ocenjen od britanske štampe kao furiozno krilo, koje je sigurno bez konkurencije u svetskom fudbalu. Pretpostavili su ga čak i tada slavnom mađarskom internacionalcu Ciboru, odnosno Austrijancu Auredniku!
Što se tiče Zlatka Čajkovskog. tog neumornog argata, malog rasta ali ogromnog srca i radijusa kretanja, svi stručnjaci koji su se našli na Vembliju morali su da konstatuju da je neuporedivo najbolji half sveta! Istina nisu osporavali da je Bečlija Ocvirk cizeliraniji igrač i finiji tehničar, ali nisu mogli da zatvore oči pred neverovatnim učinkom neprelaznog „Čika“ koga su zbog neiscrpnih rezervi energije prozvali — „perpetuum mobile“!
U vitrinama Zlatka Čajkovskog i Branka Zebeca, kao večita uspomena na ovaj epohalni meč, ostali su zlatni časovnici u obliku fudbalskih lopti sa ugraviranim datumom 21. oktobar 1953. — dar Britanske fudbalske federacije svim učesnicima ovog nezaboravnog susreta. Taj datum je ostao večno zapisan i u analima FK Partizan i jugoslovenskog fudbala!