ONI KOJI DOLAZE
U poslednje vreme u atletici kao da postoji samo jedan čovek i kao da su za njega rezervisana sva prva mesta. Štampa beleži pobedu za pobedom, trijumf za trijumfom. Prosto neverovatno da jedan do juče skoro anonimni mladić preko noći postaje „prva zvezda“ jugoslovenske atletike. Ovo je tim teže shvatiti što je doskorašnji Korica „nacionale“ bio neprikosnoven u poslednjih nekoliko godina. Naš junak je u protekla četiri meseca nagovestio svoj trijumfalni pohod ka vrhu jugoslovenske, pa, možda, i evropske atletike.
Nekada se znalo: ako učestvuju Mihalić, Štritof, Sabolović… pobede su njihove. Sada to izgleda važi za Milovana Vukomanovića, našu najveću nadu. Pred nekoliko poslednjih takmičenja razgovarao sam sa najpoznatijim atletskim stručnjacima i svi su na tim nastupima videli Vukomanovića kao pobednika. Za njih je pojava ovog mladića, maltene, šok, jer tako munjevitu karijeru skoro da ne pamte u analima domaće atletike. Predsednik AK Partizan Omer Arnautović u jednom razgovoru je rekao: „Ako se Vukomanoviću stvore nesmetani uslovi za rad on će sa naredne Olimpijade doneti medalju“. I stvarno teško je i pretpostaviti kolike se mogućnosti kriju u tom mladiću. Na nedavnom testiranju u Košutnjaku stručnjaci su utvrdili da je njegova sadašnja sprema samo jedan deo ogromnog potencijala koji poseduje.
Umesto fudbala — staza
Vukomanovića je otkrio profesor fizičkog vaspitanja u prvom razredu srednje tehničke škole u Kraljevu. Uspeo je da ga ubedi da u atletici ima lepu perspektivu i da joj može mnogo pružiti. Kao i većina njegovih drugova, Milovan je voleo fudbal, obožavao Galića, Kovačevića, Vasovića… slušao bez daha o čudesnom Milošu. Nakon svega ipak je počeo da trenira u AK „Metalac“ iz Kraljeva. Iz dana u dan je sve više shvatao atletiku kao svoj životni put. Uporedo sa atletikom završio je mašinsku tehničku školu. Šta tada? Iskrsle su prve dileme. U AK Metalac nije imao mogućnosti za brži napredak a tako je želeo da postane „neko“ u atletici. Tu se javlja i želja da upiše studije. Četvoročlana porodica živi od skromne očeve plate i sa te strane ne može očekivati pomoć za život u velikom gradu. Baš tada Zvezdini emisari nude mu odlične materijalne uslove. Ali, kako prihvatiti kad on jedino voli „Partizan“? Nakon dužeg razmišljanja došao je kod Štritofa da ga ovaj posavetuje. Poznati stručnjak mu je predložio da vanredno upiše studije i da postane član „Partizana“. U našem klubu je pobio uverenja da će naići na maksimalno razumevanje. Od tog trenutka (jesen 1972. g.) počinje prekretnica darovitog atletičara. Pošto jedno vreme provodi u Beogradu a mnogo više u Kraljevu (dok obezbedi uslove za život u Beogradu) Štritof mu je napravio detaljan plan treninga. On redovno dolazi u Beograd na proveravanja, testiranja, savetovanja i sl. a često i njegov trener ide u Kraljevo.
Ne pobedničko postolje — već vreme
Vukomanović je za kratko vreme postigao izvanredne uspehe. Pored desetak pobeda na najvećim krosevima (od Nove godine) dva puta je bio i balkanski pobednik. Na nedavno održanom Balkanskom krosu u Istanbulu bio je jedini jugoslovenski prvak. Divno je bilo gledati tu trku, tu radost posle pobede. Penjući se na pobedničko postolje mahao je mnogobrojnim gledaocima za iskrene aplauze. Sa malo dužom kosom, visok, nasmejan mamio je uzdahe vatrenim Turkinjama, koje su simpatičnim i pomalo iskrivljenim naglaskom skandirale: „Mićo, Mićo“.
VUKOMANOVIĆ: Moj najveći uspeh je prvo mesto na krosu u Istanbulu. Mada imam najveće uspehe na krosevima ipak ne želim da stanem samo na njima. Mnogo mi više odgovaraju druga takmičenja. Takođe ne volim blatne staze, jer sam tipični atletičar odraza. Svaki uspeh donosi mi sigurnost, veru u još veća ostvarenja. Posle povratka iz Turske u Kraljevu sam dočekan kao junak. Za takve trenutke vredi žrtvovati mnogo štošta.
P. VESNIK: Šta Vi žrtvujete sportu?
VUKOMANOVIĆ: Atletika je izgleda jedini sport koji od čistih amatera traži profesionalni pristup. Ja treniram dnevno oko pet časova. Za takav trening potrebna je odlična hrana. Za maksimalne napore na treninzima potrebno je najmanje 200.000 dinara za ishranu, a gde su oprema i ostale potrebe? Pod sadašnjim uslovima atletici se crno piše. Neophodno je privući gledaoce na takmičenja. Najbolji način za to je organizovanje velikih trka i dolazak stranih zvezda, kao i nastupi u poluvremenu fudbalskih utakmica.
P. VESNIK: Kako se radi u AK Partizan?
VUKOMANOVIĆ: Partizan je trenutno najjači klub u zemlji a to je postigao pre svega izvanrednom organizacijom, visokim kvalitetom i stručnim radom. Preduzete su sve mere za stvaranje velikog kluba u evropskim razmerama i za vraćanje posetilaca atletici.
P. VESNIK: Kakvi su Vaši naredni planovi?
VUKOMANOVIĆ: Moji naredni planovi su da pored pobeda „jurim“ i vreme. Greška je naših atletičara što ne trče za vreme a tek onda za pobede. Više bih voleo da oborim neki rekord u vremenu pa i da ne budem prvi, nego da pobedim sa slabim vremenom. Što se tiče narednih takmičenja najznačajnije je Kup Evrope. Moje pripreme teku po planu i nadam se da ću i naredne prepreke uspešno prebroditi.
Vukomanović je izuzetno inteligentan mladić, dosta odmeren, ozbiljan i iznad svega neposredan i topao. Na prvi pogled stiče se utisak da je zakopčan prema okolini, ali dovoljan je samo jedan čas razgovora pa da vas razuveri u oceni. Kao i svi mladići njegovih godina voli muziku, film, društvo a najviše — devojke.
Na putu kojim sigurno korača ima velikog prijatelja u treneru Štritofu koji se o njemu očinski brine. Njegov trener smatra da tek predstoje pravi uspesi njegovog pulena i, kako reče, na Olimpijadi bi mogao zasijati pravim sjajem. Potrebno je da uporno radi i da sluša trenera i uspeh neće izostati. Sećam se jednog saveta njegovog trenera koji neodoljivo podsećaju na one Danteove stihove:
Tu ne daj da te sumnja svlada; malodušje nek ovde umre svako…
I izgleda da je to Vukomanović dobro zapamtio.