Vlada će biti opet — onaj stari: Pejović veruje u tu pesnikovu misao i tako se vlada
Ima ljudi koje i najmanji uspeh oduševljava — ali i kod najmanjeg neuspeha padaju u depresiju. Postoje i oni drugi — vrlo trezveni u momentima radosti i isto tako prisebni u trenucima krize. Vladimir Pejović pripada ovoj drugoj vrsti. Mladić koji je pre godinu-dve bio nezamenjivi prvotimac Partizana — poslednjih meseci se vrlo retko pojavljuje u prvom timu.
Talenat
U Partizanu je od svoje četrnaeste godine. Pripada generaciji Vukotića, Smileskog, Olarevića, Ličanina, Lečića… Nikola Marjanović mu je bio prvi trener, a pod rukovodstvom Miomira Nenkovića postao je i omladinski reprezentativac. Više od deset puta oblačio je dres najmlađe državne selekcije. Stručnjaci su mu predviđali blistavu fudbalsku karijeru. „Vladimir Pejović je novo ime u seriji vrsnih Partizanovih centarhalfova“, govorili su stručnjaci. I zaista, talentovani omladinac obećavao je da će dostići klasu Minde Jovanović, Vasovića, Miladinovića, Rašovića i Paunovića …
Prvi je iz svoje generacije debitovao u prvom timu. Još kao osamnaestogodišnjak obukao je dres prvotimca u prijateljskom meču protiv Dinama u Maksimiru. Od tada počinje njegov uspon. Konkurencija za „crno-bele“ dresove sa brojevima pet i šest bila je izuzetno jaka: Ljuba Mihajlović, Paunović i Budišić kao već provereni „ratnici“ imali su prednost nad golobradim centarhalfom. Drugi klubovi baš u tome su videli šansu da Pejovića dovedu u svoje redove. Posebno je Dušan Varagić, u to vreme trener Slobode, bio uporan u želji da se Pejović preseli u Tuzlu. Ali, mladić kao da se nije osvrtao na pozive sa strane. Čekao je na svojih pet minuta u Partizanu. I dočekao. U jesen 1970. godine postao je standardni prvotimac. Sa Paunovićem je sačinjavao neprelazni bedem ispred Partizanovog gola. I tadašnji selektor reprezentacije Rajko Mitić — u perspektivi je računao na Pejovića…
Koncepcija
Dok je Gojko Zec vodio „crno-bele“ Pejović je po potrebi tima igrao i polutku i centarfora. Vrlo savesno je ispunjavao trenerova naređenja iako je u dubini duše bio protiv takvih eksperimenata. Dolaskom Vasovića na čelo Partizanovog stručnog štaba — opet je vraćen u half-liniju — tamo gde najviše voli da igra.
PEJOVIĆ: Kod „Vasketa“ ustalio sam se na mestu „čistača“, i nije slučajno što sam najbolje partije pružao baš na toj ulozi. Posle jesenašnjeg poraza sa Zvezdom ispostavilo se da Partizanu ne odgovara igra sa „čistačem“. Tako je moje mesto u timu takoreći „ukinuto“ — i preselio sam se na klupu za rezerve…
— Razume se da me je pogodilo ispadanje iz prve postave. Ali, verujte ne i razočaralo. Možda zvuči kao fraza, ali ja sam spreman, ako je to u interesu Partizana, da i dalje sedim na klupi. Pristalica sam principa da treba da igraju samo najbolji i najspremniji. To je nova praksa u Partizanu i ja verujem da će doneti rezultate. Videli smo na primeru Ajaksa da je prošlo vreme stroge podele mesta u timu. Kod njih svi igraju sve. Centarhalf Hulshof je poslednja prepeka pred svojim golom, ali i opasan napadač kada Ajaks atakuje na protivnički gol…
Povratak
PEJOVIĆ: Ja u tome baš vidim svoju šansu za povratak u tim. Osećam da se u potpunosti mogu uklopiti u savremeni način igre.
Ovom razgovoru prisustvovao je i Pejovićev klupski drug Nenad Cvetković.
„Vlada pripada grupi odbrambenih igrača čije oružje nisu samo snaga i brzina. On je i vrlo dobar tehničar. U to sam se uverio dok sam igrao za Radnički. Neobično sam ga cenio kao protivnika“, kaže Partizanov napadač.
Miloš Radaković i Blagoje Paunović za koji dan odlaze na odsluženje vojnog roka. Nije li to možda prilika da se Pejović vrati u tim?
PEJOVIĆ: Prema nekim kombinacijama igraću na mestu desnog beka. Sada sam potpuno zdrav. Prošlogodišnja povreda noge i skorašnja upala vilice već su prošlost, čini mi se da nikada nisam bio jači i zdraviji. Čekam prvu priliku za povratak u prvi tim, a šansa će mi sigurno biti pružena. I to ne „falš“ — šansa — nego nekoliko prilika kako bi čovek mogao da pokaže svoje prave mogućnosti. Nikola Budišić je primer kako i koliko treba biti uporan i strpljiv. Mesecima je bio van tima, za neke i „otpisan“, ali se nije predavao. Vratio se među najbolju jedanaestoricu i vidite da igra u velikoj formi.
Partizan
I po životnom opredeljenju i po ponašanju Vlada Pejović je najbolji primer fudbalskog profesionalca. I kao čovek omiljen je i cenjen među klupskim drugovima. I ako u timu ima i starijih i standardnijih fudbalera — Vladu su drugovi izabrali za zamenika kapitena. Poznat je i po tome što su sve njegove životne želje vezane za Partizan.
PEJOVIĆ: Za četiri godine koliko igram u prvom timu još nismo osvojili nijedan trofej. Krajnje je vreme da se radost vrati među „crno-bele“. Moramo što pre osvojiti neki trofej. Nadam se da će ovogodišnji Kup biti naš. Ovo prvenstvo smo izgubili, ali već sada počinjemo da mislimo na sledeće. Ja lično sve svoje želje vezujem za šampionsku titulu. Naravno, da i ja budem standardni član tog pobedničkog tima…
Eto, tako razmišlja Vladimir Pejović, dvadesettrogodišnji mladić koji je više od 200 puta oblačio „crno-beli“ dres. Bio je u krizi, ali je na pravom putu da je prebrodi. Ni jednog trenutka nije pokazao da je malodušan. Naprotiv, postajao je sve čvršći i odlučniji u želji da se vrati u prvi tim Partizana. Poželimo mu da to bude što pre. jer smo se uverili da je bio u pravu pesnik Sima Milutinović Sarajlija kada je napisao stihove iz naslova ove rubrike: „Seb, pregorev — najviše se može…“