U meču protiv kragujevačkog Radničkog Ljubomir Smiljanić proslavio 10 godina na ringu u crno-beloj majici
Skromnom svečanošću uoči derbija Partizan — Radnički (Kragujevac) Ljubomir Smiljanić proslavio je deset godina provedenih na ringu u crno-beloj majici.
Nikada nije bio reprezentativac, nikada šampion. Ipak, pripada klasi boksera koju bi poželeo svaki klub. U bezbroj mečeva baš je Smiljanić donosio odlučujuće bodove Partizanu.
„Decenija brzo prođe, pa ipak je to dugo vreme da je vrlo teško setiti se najboljih mečeva, najradosnijih trenutaka“, priča Smiljanić. „Izdvojio bih dva okršaja. Ne što sam tada imao neke bog zna kako velike protivnike, već što su vezana za uspehe mog voljenog kolektiva. Poslednje, na žalost.
„Bilo je to 1964. godine“, nastavlja Smiljanić. „Imao sam sukob s nekim ljudima iz kluba. Ko zna koliko dugo nisam ulazio u dvoranu za vežbanje. Na samo dve sedmice pre finala Kupa zamolili su me da nastupim. Izišao sam na ring posle dva treninga. Savladao sam Pančevca Radivojevića, a Partizan Dinamo sa 11:9. Dragocen trofej putovao je za Beograd…
„Iste sezone branio sam i boje šampionske ekipe. Bila je to poslednja titula, poslednja svetkovina, našeg kluba“, veli Smiljanić. „Iz tog šampionskog pohoda u svežem sećanju mi je okršaj sa Radosavljevićem, bokserom našeg ljutog gradskog rivala — Crvene zvezde. Ne, nisam ga nokautirao, to vrlo retko činim, ali sam ga isprašio da su mu lekari zabranili da se dalje bavi pesničenjem.“
Veoma je pedantan i tačan momak. No, nikada nije vodio evidenciju o minulim mečevima. Prema klupskoj kartoteci nastupio je 160 puta, doživeo samo 30 poraza i 10 mečeva boksovao nerešeno. Ne čuva ni trofeje ni novinske isečke o sopstvenim uspesima. Reklo bi se da nema hobi, da mu je boks bio nekako uzgredan.
„Naprotiv. Imam i te kako veliki hobi i još veću ljubav. Na ring se izlazi godinu, pet, petnaest poneko, ali se od tih uspomena živi čitav život. Moj hobi je sport, boks, fizičko obrazovanje uopšte“, kaže Smiljanić.
Uporedo je vodio brigu o treninzima, nastupima, porodici i školi. Završio je Višu pedagošku i trenersku školu. Zaposlen je u Sportskom centru „Vračar“ kao organizator za rekreaciju. Istovremeno studira i treću godinu Fakulteta za fizičko vaspitanje.
„Ljubavi, pak, što se tiče u mom sportskom srcu mesta ima samo za Partizan. Mnogi su me zvali da iz malog beogradskog Železničara dođem kod njih. Nudili su i novac, puno za ono vreme. Došao sam u „crno-beli“ tabor bez dinara nadoknade. Opredelio sam se za ovaj klub, jer od malena navijam za njega. Još kao klinac igrao sam fudbal na male goliće za „Partizan“, dok je moj nerazdvojni drug bio „zvezdaš“. Poklonici „crno-belih“ bili su nekako u manjini, zavoleh Partizan iz tvrdoglavosti, a ona nije mala. Ličanin sam poreklom!“
Prvi put se popeo na ring takoreći sa ulice.
„Voleo sam da se potučem. Često sam zapodevao kavgu sa sinovima nekadašnjeg boksera i trenera Nakića. Nije to bila šala, grmalji pravi, ali su izvlačili deblji kraj. Njihov otac stalno me je nagovarao da se ozbiljno posvetim boksu. I možda nikada ne bi uspeo da na trening nije dolazio jedan stariji takmičar Željezničara“, seća se Smiljanić. „Dođe tako, sve izdeveta, jednom prilikom i mene, pa se izgubi po mesec-dva. Stegao som zube, počeo ozbiljno da učim. I, sledeći put sam ga nokautirao. Povratka vite nije bilo. Naučenu veštinu nikada kasnije nisam koristio na pločniku, ali više ni boks nisam mogao da napustim.
„Taj nokaut na treningu bio je, kao što rekoh, jedan od retkih u mojoj karijeri. Boks je za mene prava muška borba u kojoj je čovek stalno prepušten samom sebi i dokazivanju vrednosti. Ali, ovaj sport u suštini nije samo surova snaga, nego prevashodno i mudrost. Ko ne ume da razmišlja u toku borbe, kao i talenat koji zanemaruje ozbiljan rad, nikada ne može da stigne do velikih visina“, smatra Smiljanić.
Najstariji je u našoj četi. Obaveze van ringa pritiskuju ga sa svih strana. Ostaje ipak veran klubu.
„Umoran sam već, rado bih se povukao. Vidim da klub nema boljeg, moram da pomognem u nastojanjima da vratimo šampionsku titulu u naš dom. Biće to đavolski teško, hendikepirani smo odsustvom Belića i Aleksandra Popovića. Ali, kada se setim kakva bi to radost bila moram da ostanem sve dok bude i najmanje šansi za prvo mesto. Ili, dok me neko od mlađih ne primora da se oprostim. Mogao bi možda to Damjanović. Šteta samo što nije uporniji i ozbiljniji“, rekao je Smiljanić pa kraju našeg razgovora.