ONI KOJI DOLAZE…
Poslednjeg prelaznog roka — pre godinu dana, u „crno-beli“ tabor došla su dvojica novajlija: provereni prvoligaški borac Nenad Cvetković i za širu fudbalsku javnost nepoznati Refik Kozić. Navijači su sa nevericom vrteli glavom kada je Velibor Vasović govorio da se dolaskom mladića iz Pule na deset godina rešava pitanje jednog od halfova Partizana.
Kakav debi
Tu sparnu noć — 15-og jula prošle godine pamtiće dugo prijatelji Partizana, a još više će je se sećati Refik Kozić. „Crno-beli“ su počeli novu sezonu utakmicom protiv Penjarola — višestrukog prvaka Urugvaja i Južne Amerike. Tom impozantnom rezultatu od 3:0 za Partizan mnogo je doprineo i novajlija iz Pule. Postigao je jedan vrlo efektan pogodak, a inicirao je i akciju iz koje je Partizan postigao još jedan gol. Nema sumnje, debi je bio više nego uspešan:
„Od te utakmice, takoreći, nisam ni skidao dres prvotimca“, priča snažni half Partizana. „Jedino, jesenas protiv Zvezde, kada smo izgubili — meč sam pratio sa klupe za rezervne igrače. To je bio, na sreću, kratkotrajni period krize za mene. Pretreniranost, i strah da ne ispadnem iz ekipe loše su se odrazili na mene, opao sam u formi ali gonjen velikom unutrašnjom željom da povratim izgubljene pozicije —— postigao sam više nego što sam očekivao. Iz meča u meč igrao sam sve bolje i zapaženije. Moji zvezdani trenuci došli su sredinom prolećne sezone. Stigao je i poziv selektora da igram za mladu reprezentaciju Jugoslavije, a neposredno posle toga Boškov me uvrstio među kandidate za najbolju državnu selekciju.
„Pitate jesam li zadovoljan postignutim u Partizanu? — Ne sećam se da sam čak i pomišljao da ću za tako kratko vreme postići punu afirmaciju. Jeste da sam priželjkivao i nadao se da ću uspeti da postanem prvotimac, ali, da priznam, nisam očekivao tako brzo poziv selektora.“
Dileme nije bilo
Refik Kozić je izuzetno prijatan mladić. I kao figura deluje vrlo impozantno — visok je 180 sm. a težak oko 80 kg. Roditelji su mu Hercegovci, bili su kolonizirani u Vojvodini kada se 25. 12. 1950. U Bačkom Novom Selu rodio Refik. Nekoliko godina posle toga odselili su se u Pulu.
Mladić je sa nepunih sedamnaest godina zaigrao u prvom timu Istre koja je još bila drugoligaš. Interesantno je da je počeo da igra na mestu centarfora. Dve sezone kasnije Puljani su napustili drugoligaško društvo, a mladi fudbaler otišao na odsluženje vojnog roka.
„Po izlasku iz JNA nepripremljen i fizički i psihički, sticajem okolnosti ili tačnije zbeg povrede standardnog centarfora, obukao sam dres sa brojem devet. Igrao sam dosta slabo, ali u odlučujućem meču za povratak u Drugu ligu u 85-om minutu utakmice postigao sam gol koji je odlučio utakmicu“, seća se Kozić. „Godinu dana kasnije Partizan je stigao na pripreme u Rovinj. Na prijateljskom meču sa „crno-belima“ svideo sam se dr Golubičiću, u to vreme potpredsedniku Partizana, i posle šest meseci ostvarila se moja životna želja: postao sam fudbaler Partizana! Imao sam još dosta ponuda, interesantnijih i primamljivijih, ali za mene dileme nije bilo — „crno-beli“ ili niko!“
Centarfor, half ili polutka
U svom bivšem klubu snažni Puljanin bio je jedno vreme najistureniji napadač. Po dolasku u Partizan postao je „čovek za vezu“, a od proletos ustalio se na mestu levog halfa, sa pretežno defanzivnim zadacima.
Po nekim ljubiteljima i poznavaocima fudbala Kozić po načinu igre, mnogo podseća na Hulshofa — Ajaksovog orijaša koji, iako igra poslednjeg čoveka u odbrani trostrukog šampiona Evrope — vrlo često ugrožava protivnički gol. I Partizanov novopečeni reprezentativac je pravi savremeni igrač odbrane. Visok, snažan, eksplozivnog starta i izvanredan u igri glavom — odlično se dopunjuje sa Budišićem, ali vrlo često se odlučuje za izlete na protivničku polovinu.
„U Partizanu su dobro procenili da kao ofanzivni igrač nisam prefinjen kao Bora Đorđević ili kakav je bio moj fudbalski uzor Vladica Kovačević. Dobio sam ulogu drugog centarhalfa sa zadatkom da, kada osetim trenutak, atakujem na gol protivnika. Tako sam u ovom prvenstvu postigao šest vrlo značajnih pogodaka, i ne bi se moglo reći da su oni rezultat slučajnosti.“
Bez predaha
I ako po spoljašnjosti deluje bezazleno, a i po prirodi je romantičar — snažni Puljanin je na terenu neobično odvažan. Vrlo odgovorno ispunjava postavljene zadatke, unosi se u igru celim bićem, ne štedi sebe a cilj mu je pobeda u svakom duelu. Nekoliko neprijatnih trenutaka sa poslednjih utakmica Partizana učinili su da kod jednog dela javnosti preovlada mišljenje o Koziću kad vrlo oštrom igraču. Mladić je na to vrlo osetljiv.
„Viteški je tehnikom nadmudriti protivnika ali je u granicama sportskog i srcem pobediti u duelu. Znam, da su moji dueli sa Krivokućom i Šerbom imali posledica po njih. Međutim, čini mi se da za Krivokućinu povredu ne snosim ni delić krivice. On je bio suviše požrtvovan u tom trenutku. Priznajem, u duelu sa Šerdbom — išao sam oštrije nego što je dozvoljeno. I sada se kajem zbog toga, jer protivničke noge nikada nisu moj cilj.“
Refik Kozić je profesionalac od glave do pete. Na terenu je vrlo odgovoran, u privatnom životu — savestan. Afirmacija koju je stekao za godinu dana od mladog drugoligaškog fudbalera do dresa reprezentacije — rezultat je asketskog života i želje za uspehom. Mladić i ovih dana, kada zbog obaveza prema klubu mladoj i A — reprezentaciji, takoreći nema ni jednog slobodnog trenutka — ipak nađe vremena za ispite na Višoj turističkoj školi. Jer, kako reče, na završetku ovog razgovora — čovek se od rada nikada ne može mnogo zamoriti. Najteži su oni trenuci dosade, onda kada se javi misao — da život nema smisla.