Eto, završilo se još jedno takmičenje Prve savezne fudbalske lige.
Još jednom je Partizan učestvovao u tom takmičenju i — zauzeo četvrto mesto.
Po jednima: dobro.
Po drugima: nije.
Mislim: trebalo je mnogo bolje.
I — moglo je mnogo bolje…
Uostalom — kraj je tu, tu je šta je i ništa se drugo ne može.
Ali, kraj istovremeno može da označava (i označava) početak.
Da se malo podsetimo.
Prošile sezone zauzeli smo peto mesto.
To se već moglo smatrati uspehom. Jer, jesenji deo takmičenja bio je, maltene, tragičan za Partizan, sam tim, a još tragičniji za njegove navijače.
I da ne pominjemo to.
Bilo — ne povratilo se.
Onda su došli Vasović i Ćurković.
Njihovim dolaskom došlo je do preporoda.
Tako se i stiglo na peto mesto.
Očekivalo se da će nova sezona doneti nove uspehe.
I obećavalo se tako.
Za jedno mesto Partizan se i popeo.
Ali, zar je to pravo mesto za tim koji sada imamo?
Zar ovaj tim nije mogao da bude i na drugom mestu.
Ili: bar na trećem i tako se kvalifikovao za Kup UEFA?
Još jednom: šta je bilo — bilo je…
Šta nas očekuje iduće sezone?
Čini se i objektivnim a onim manje objektivnim navijačima da Partizan ima veliku šansu da bude u samom vrhu tabele.
Možda, čak, i na prvom mestu.
Zvezda će iduće sezone imati mnogo obaveza i napora. Takmičiće se u Kupu šampiona. I tim joj neće biti baš tako jak, kao što je slučaj sada, iz više, dobro poznatih razloga: inostranstvo, vojska…
Slično je i sa Beogradom.
Situacija je istovetna i kad se govori o Veležu.
Šta mislite: može li Partizanov tim stasati za velike uspehe?
Može, ali uz jedan veliki uslov: da svako radi svoj posao.
Najglavnije je da svako radi svoj posao pošteno i savesno.
U tom slučaju — uspesi ne mogu da zaobiđu.