Reprezentativac za jednu dugu deceniju: Dolaskom u Partizan plavetnilo neba ušlo je u Dražena Dalipagića, sad već i reprezentativca
Znao sam ga samo sa terena. Kad me je posetio odjednom je cela kuća bila ispunjena mladošću. Taj gorostas neodoljive snage, figure koja podseća na klasičnog antičkog diskobola izgleda vrlo prijatno. Sa živim očima, oštrim, nešto povijenijim nosom i skladnim crtama lica pravi je tip modernog muškarca.
Dalipagić, dete mostarskih mahala od malih nogu bio je okrenut prema sportu. Igrao je fudbal (u Veležu, otud i nadimak, jer je igrao centarhalfa, kao i tadašnji prvotimac „rođenih“ — Prajo), rukomet, odbojku, košarku… Bio je podjednako darovit za sve čega bi se prihvatio. Nosio je u sebi čitav nalet želja. Nije znao za koju disciplinu da se opredeli. Uvek mu se činilo da je lepše ono što ostavlja.
Odlučila je radna akcija
Svoje dečačke dane pored škole ispunjavao je potpunim predavanjem sportu. Neko njegovo unutrašnje usijanje govorilo mu da će u sportskoj aktivnosti naći sebe, svoj smisao…
Bio je na radnoj akciji „Sava 1968.“ kada je počeo ozbiljnije da se bavi košarkom. Njegova igra nije mogla ostati nezapažena, pa su ga svi već tada usmeravali ka ovom sportu. Čim se vratio u Mostar otišao je u košarkaški klub Lokomotivu i počeo je da trenira. Tamo je već igrao njegov godinu dana mlađi brat Saša (danas najbolji igrač Lokomotive!), pa je posle dva-tri meseca postao prvotimac. Mostarski klub je sa braćom Dalipagić izborio u Tuzli drugoligaški status, ali je već tada bilo jasno da se između koševa ovog kluba rađa jedna velika igračka zvezda, koja neće moći ostati u malim lokalnim okvirima.
Jedan jedini susret između Ranka Žeravice i Dalipagića bio je presudan. Oštro oko košarkaškog maga videlo je u mostarskom deliji vanserijska talenat, pa je odmah uspostavljen kontakt za prelazak u Partizan.
Dakako, to nije išlo tako jednostavno. Ali se sve ipak, uz puno muke, završilo srećno. Od tog momenta kada je prešao u Partizan plavetnilo neba ušlo je u Dalipagića, da bi nedavno, na turneji reprezentacije po Južnoj Americi to dobilo pun izraz istinske sreće.
U samačkom hotelu
„Prajo“ je imao 20 godina kada je prvi put napustio roditeljski dom i Mostar. Došao je u veliki grad gonjen samo jednom željom: da uspe kao košarkaš! U početku mu je bilo teško. Sve je bilo novo i neobično. Doduše, u Partizanu su ga divno primili. Osećao je pažnju i brigu svih. Stanuje u samačkom hotelu na Novom Beogradu, tu odmah pored Hale sportova. Zajedno je u sobi sa svojim klupskim drugom Kerkezom. S njim i Kraljevčaninom Todorićem je nerazdvojan drug. Zajedno odlaze u disko klubove (istina, jer imaju malo vremena za to), bioskop, sportske priredbe…
Snašao se u Beogradu i teško bi mogao da zamisli da se vrati u Mostar. U neki drugi grad još manje.
„Najveća mi je želja da se moji roditelji i brat presele u Beograd“, kaže Dalipagić. „Tada bih čini mi se mogao još više da se koncentrišem na košarku. Možda će se to uskoro i ostvariti. Klub, moji roditelji i ja radimo na tome.“
Dalipagić je emotivan mladić. Vrlo je vezan za svoje, jer je ponikao u patrijarhalnoj hercegovačkoj porodici, pa vreme nije prekinulo tu sponu.
Kažemo mu da se njegov južnjački temperament oseća u igri, često i prema odlukama sudije.
„Tačno je“, prihvata naš sagovornik. „Ali, to je erupcija trenutka. Brzo se vraćam u ravnotežu, zaboravljam sve i predajem se igri, udvostručujem svoje snage i želim da pobedim i sudijsku nepravdu.“
P. VESNIK: Da li ste zadovoljni svojim napretkom?
DALIPAGIĆ: Kako da ne. Pre svega za sve što sam dosad postigao, pored moje obdarenosti, moram da zahvalim Ranku Žeravici. On je učinio da sam i svoj debi u Partizanu, na prvenstvenoj utakmici protiv zagrebačke Lokomotive, odigrao bez treme. Kao pravi poznavalac igračke psihe znao je šta se dešava u meni i pustio je da se iskazujem, čak i da grešim, pa je postepeno počeo da me koriguje. To me je oslobodilo i zato sam tako brzo napredovao. Eto, postao sam i reprezentativac!
U Južnoj Americi
Sa podmlađenom reprezentacijom Jugoslavije, u kojoj je on najdragoceniji novi član, bio je nedavno i na turneji po zemljama Južne Amerike.
P. VESNIK: Kako ste se osećali u dresu reprezentacije i kakve utiske nosite sa „zelenog kontinenta“?
DALIPAGIĆ: Moj debi u dresu reprezentacije bio je nedavno u Zrenjaninu, na utakmici protiv SSSR. Sve je to za mene bio pregršt radosti. To priznaje, ta činjenica da igram pored Ćosića, Kapičića, Jelovca, Plećaša, mojih idola iz dečačkih dana, činila me je srećnim. Jedan veliki napor (a trenirati kod Žeravice — to je prava gerila!) već je počeo da se isplaćuje. Osećao sam da vredi žrtvovati sva ta efemena zadovoljstva mladosti da bi se doživelo sve to.
— Mnogo sam video na ovoj turneji. I naučio. Rio je predivan grad. I nova prestonica — Brazilija — u središtu ove ogromne zemlje je arhitektonski vrlo interesantan grad. Po liku on se potpuno razliku je od svih gradova sveta. Istina, bez atmosfere je, pa imate utisak da ste među kulisama grada 21. veka.
— Međutim, razočaran sam komotnošću i netačnošću domaćina. Za nas Evropljane, to je neshvatljivo: Dogovorimo se da nam pošalju autobus u 12 sati da bismo razgledali grad, a on dođe tek sutra i — nema izvinjenja. Sve je to normalno za njih. A o suđenju i pritisku koji vrše na sudije — to je priča za sebe. Za njih je neshvatljivo da mogu da izgube. S tim se ne mire, pa smo tako tek sutradan, u hotelu, doznali da nismo prvaci turnira, već Brazil, jer je navodno trebalo da igramo produžetak. Neverovatno!
Dražen Dalipagić je mladić uznemirena srca i bistre glave. Kao da je rođen za velika dela: svoj uzlet prima vrlo mirno i normalno. Čak misli i na ono vreme koje će doći posle završene karijere. Upisao se na Višu pedagošku školu i veruje da će je završiti, pa bez straha gleda na svoju budućnost.
Kada je otišao u mojoj sobi je još sve bilo opijeno suncem i mladošću, onim dobom koje kratko traje a kasnije ga sve vreme samo dozivamo…