TRAGOM DOKUMENATA I LEGENDI
U prošlom, odnosno pretprošlom broju pisali smo o nezaboravnoj pobedi nad tada najboljim timom sveta, budimpeštanskim Honvedom (3:2), koja je predstavljala najviši internacionalni domet Partizana u njegovoj prvoj deceniji postojanja. Međutim, kad se radi o proverama na međunarodnom planu, treba reći da je ta 1954. bila u opšte izuzetno bogata i berićetna. Čitav januar mesec „crno-beli“ su proveli na na tlu Južne Amerike, gde su odigrali niz utakmica s najrenomiranijim timovima „fudbalskog kontinenta“, koji su bili nepremostiva prepreka za sve evropske ekspedicije — bilo klupske ili reprezentativne.
Istini za volju, to nije bilo prvo prekookeansko gostovanje Partizana. Godinu dana ranije, u Santjago de Čileu, odigrana je utakmica s čuvenim Kolo-kolom (doživeli smo minimalni poraz 0:1) i to je u stvari bilo vatreno krštenje „crno-belih“ na tlu Latinske Amerike. Ipak u uspomeni savremenika ostala je večno ova druga „vizita“ zelenom kontinentu. Za razliku od prethodne, koja je bila samo jednokratna čarka, ova druga je predstavljala ekspediciju u pravom smislu reči — pretvorila se u 30-dnevnu napornu turneju u jednom izuzetnom podneblju i klimatu, sa izvanredno jakim. visokoklasnim timovima Čilea, Argentine, Urugvaja i Paragvaja. Samo onaj ko zna porazne bilanse tadašnjih evropskih timova na tlu „zelenog kontinenta“, može da oceni izuzetno tešku misiju „crno-bele“ ekspedicije. Pogotovu zbog dužine turneje. Pravilo je bilo da u suptropskom klimatu svaki tim iz starog sveta već posle dve-tri utakmice padne onda neminovno beleži poraz do poraza. Tako se događalo po pravilu da im bilansi na kraju turneje budu katastrofalni. Tu čašu nisu izbegli ni šampioni Engleske, Mađarske, Italije i ostalih evropskih velesila.
Za razliku od svih, Partizan je na ovoj turneji zabeležio izvanredan bilans, koji je tada senzacionalno odjeknuo u čitavom fudbalskom svetu. Istina, ni on nije mogao da izbegne umor, pa je na završetku turneje gubio neke mečeve s malo poznatim paragvajskim timovima. Ali sve dok je ekipa imala svežinu išla je iz trijumfa u trijumf. Na tom putu prvi i najteži ceh platio je čileanski prvak „Kolo-kolo“, koji je za 0:1 u prethodnoj godini dobio revanš od 8:4 (!), koji je frapirao sve fudbalske stručnjake.
Bila je to samo uvertira u još veće podvige. U Montevideu, na čuvenom stadionu „Ceptenario“, pred skoro 100.000 gledalaca, „crno-beli“ su u nezaboravnoj igri remizirali s tada najboljim timom Latinske Amerike — legendarnim „Penjarolom“ — u kome je igrao gro urugvajske reprezentacije, koja je četiri godine ranije osvojila „zlatnu boginju“ u Riju (1950), a te iste godine, u leto, na 6. svetskom šampionatu u Švajcarskoj (1954), odigrala najspektakularniju utakmicu četvrtfinala s vice šampionskom mađarskom ekipom Puškaševe generacije!
Sledeći remi (takođe 1:1) zabeležen je opet pred prepunim stadionom u Buenos Airesu s najboljim argentinskim predstavnikom „River platom“, u kojoj je tada igrao najskupoceniji fudbaler Južne Amerike — brazilac Valter Gomez. Drugi predstavnik Argentine, tim „Rasinga“ iz Buenos Airesa, predvođen ne manje slavnim Mendezonom, napustio je čak teren pognute glave — Partizan je trijumfovao ubedljivo sa 3:1!
Posle ovoga više nije bilo sumnje da su „crno-beli“ jedan od najboljih predstavnika evropskog fudbala koji je ikada viđen na „zelenom kontinentu“, pa je sasvim razumljivo što su vrata latinoameričkih timova posle toga bila decenijama širom otvorena ne samo Partizanu, već, zahvaljujući njemu, i mnogim drugim jugoslovenskim timovima.
Junak ove turneje bio je fenomenalni Zlatko Čajkovski — Čik, koga su tamošnji ljubitelji fudbala od milja krstili „Čikito“ i proglasili najboljim krilnim halfom sveta. Ali, o tome ćemo detaljnije pisati u narednom broju.