OŠTRIMO BLENDU
Među sportskim rukovodstvima širom zemlje ima mnogo pojedinaca koji nikada nisu bili aktivni sportisti. Otud ima i mnogo antisportskih pojava.
Zahvaljujući takvim poslenicima uvedene su u sport i te tako „važne“ ličnosti — menadžeri.
Ti ljudi su izmislili krilaticu da sport sebe mora izdržavati. Međutim, kod tog valoriziranja oni nikada nisu uzeli u obzir šta sve sport daje mladom čoveku, a time i široj zajednici. U zdravstvu — preventiva: manje alkoholičara, narkomana i kriminalaca; u odbrani zemlje — zdravog i fizičkog spremnog vojnog obveznika itd. itd.
Takvim shvatanjem u upravama sportskih klubova trebalo je sve manje sportskih radnika, ali je zato trebalo više onih koji „stvaraju“ materijalna sredstva, ti neophodni „menadžeri“ i „mecene“ (sa društvenim sredstvima).
Da bi opravdali svoje postojanje stvorili su pravilnike po kojima se onemogućuje normalan razvitak mladih i talentovanih sportista; sprečili su prirodnu fluktuaciju igrača i koncentraciju kvaliteta. Sve pod vidom nekih „viših“ ili „lokalnih“ interesa. A pravi razlog je opravdanje njihovog stojanja, taj „maheraj“ po kome su poznati. Jer oni pronalaze „rupe“ u tim pravilnicima, rade na „duge staze“, ubacuju „svoje ljude“ u sportske forume, uvode mito u raznoraznim vidovima, trguju sa sportistima, vrše atak na integritet tih mladih ljudi i tome slično.
Mi smo za rad u amaterskom i profesionalnom sportu; mi smo i za razumna obeštećenja i sportistima i klubovima. Ali smo kategorički protivnici ograničavanja osnovnih ljudskih prava. Ako, naime, jedan Bošković, iz opravdanih, porodičnih i zdravih ljudskih razloga, želi promeniti grad u kome živi, a u tome ga sprečava samo to što je fudbaler, onda je to nehumano. Ili: ako se mladom Kićanoviću ne dozvoljava da školovanje nastavi u Beogradu samo zato što je odličan košarkaš; onda je to, najblaže rečeno, brutalno. Jer ti prelasci nemaju ništa zajedničkog sa prelascima Oblaka, Baralića, Meškovića i ostali „ostvarenja“ tehnomenadžera.