KROZ NAŠU LUPU
Slabunjavost današnjeg tima Partizana kulminirala je u meču sa Zagrebom! To nije bio samo poraz i eliminacija iz Kupa, već — tako je izgledalo — survavanje svih nada da ćemo u ovoj godini osvojiti, bar jedan trofej. U dušama navijača „crno-belih“ te večeri je bilo kao u podrumu: mračno, vlaženo i sasvim prazno…
Onaj deo „juga“ na stadionu JNA u kome se uvek nalaze oni najnepomirljiviji navijači Partizana počeo je da spušta zastave, saginje glavu da ćuti… A kada su im se igrači približili počeli su da ih gađaju svim što im je dolazilo do ruku. Izgledalo je da su spremni da razapnu svoje ljubimce.
Samo deset dana kasnije, na stadionu Crvene zvezde, pred početak derbija velika masa navijača se oglasila. Opet su zavijorile crno-bele zastave, a dvojica smelih preskočili su ogradu i sa zastavama, kao razapetim jedrima pretrčali su teren i brojnim gledaocima dokazali su da su tu, uz svoj klub i svoje ljubimce. U tom najtežem trenutku oni su potvrdili da su spremni da primaju udarce ali da se nadaju i revanšu.
Baš onda kada je izgledalo da će se navijači razbežati, kao što to čine ljudi iz kuće u koju je zaraza ušla, oni su dokazali svoju pravovernost Partizanu: ostali su uz voljeni klub! I ne samo to: i u tom odmeravanju snaga „večitih rivala“ još jednom se potvrdila stara istina da su navijačka brojnost dva najveća jugoslovenska kluba u ravnoteži i pored toga što su terazije uspeha poslednjih godina prevagnule u korist Crvene zvezde.
Njihov odziv, strasno navijanje, vera u ekipu bili su dirljivi. Toga puta njihova srca nisu bila razdražena obećanjima, jer je trener Kovačević naglasio „da je Zvezda favorit“, već su svoje prisustvo i na taj način iskazanu vernost smatrali svojom obavezom. Hteli su svima da kažu da sve još nije bilo što može biti.
Ta divna publika Partizana zaslužila je veće uspehe. I pored toga što je stalno u procesu problema da poraz nije poraz, već vaskrsnuće, ona dokazuje da između nje i Partizana nema provalije. Istina, ponekad se nepristojnim izrazima oglasi jedan manji deo onih najvatrenijih. Na njih smo već ukazivali, pokušali da ih okrenemo ka pravim reakcijama ali izgleda da za takve nema obzira. Srećom to je sasvim ništavan procenat u odnosu na one koji su dostojanstveni u držanju i delikatni u izrazu.
Navijači Partizana su jedan pojačana oblik odanosti i prijateljstva. U ovim po klub ozbiljnim i teškim trenucima oni su dokazali da kroz njih još veje dah nade. I u pravu su. Crna serija mora imati svoj kraj. Nešto se mora dogoditi, okrenuti i Partizan će opet, kao nekad, biti oluja koja lomi. Potrebno je strpljenje. I vera. Navijači je imaju. Zato je Partizan ponosan na svoja prijatelje!