Pavle Grubješić je kao šesnaestogodišnji dečak već bio „ime“ u fudbalskom svetu. Supertalentovani omladinac postao je meta mnogih klubova, ali, po običaju, Crvena zvezda i Partizan bili su najuporniji u borbi za mladog Šapčanina. Dečak se našao u dilemi. Zvezda ili Partizan? Na kraju odlučio se za „crno-bele“. Pri tome veliku ulogu odigrao je trener Vilotić, jedan od trenera Partizana — i daroviti napadač postao je član „crno-belih“.
Mladić je sa nešto više od sedamnaest godina postao prvotimac. Gojko Zec mu je u jesen 1970. često poveravao dres sa brojem devet. Istina, novi centarfor, što je sasvim razumljivo, nije blistao, ali stručnjaci su odmah ocenili da se radi o napadaču velikih mogućnosti.
U Niš — sa suzama
Naredne jeseni u Partizan je došao Velibor Vasović. Novi šef Partizanovog stručnog štaba procenio je da Grubješić može više pružiti na mestu polutke ili halfa. Na pripremama u Rovinju talentovani Šapčanin postao je „flaster“ — igrač zadatka. U prolećnom prvenstvu igrao je u novoj ulozi, a onda u prelaznom roku prošle godine kada je Nenad Cvetković došao u Partizan — Grubješić je, na dve godine, pozajmljen niškom prvoligašu. Sada, kada je postao novi ljubimac Nišlija — Grubješić se nerado seća trenutaka kada je morao da napusti Beograd i „crno-bele“:
„Mogao sam da plačem kao malo dete kada mi je Vasović saopštio da se selim u Niš. U jednom trenutku sam pomislio da je najbolje ostaviti fudbal ili otići u vojsku. To su mi, valjda, bili najneprijatniji trenuci u životu — od kako znam za sebe. Ali, šta sam mogao — Radnički je u zamenu za Cvetkovića — tražio mene. Dakle, alternative — nije bilo!“
Sada, kada je rukovodstvo niškog prvoligaša više nego zadovoljno igrom i učinkom Grubješića i kada je preostalo još pola godine njegovog boravka u Nišu — mladi fudbaler ozbiljno razmišlja o povratku među „crno-bele“:
„Moram se vratiti u Partizan i zbog sebe i zbog drugih. Hoću da ubedim i sebe i one koji su verovali u mene da sam talentovan fudbaler i da mogu da igram u Partizanu. Sada sam i ljudski i igrački zreliji. Tek sam napunio dvadeset godina, a imam pune tri sezone prvoligaškog iskustva…
… „Naravno, radujem se povratku u staro jato. Ali, neću se vratiti pod svakakvim uslovima. Zahtevaću da igram i da ne „eksperimentišu“ sa mnom. Ponovo ustupanje nekom klubu — ne dolazi u obzir. Možda se ovo može shvatiti kao ucenu ili neskromnost jednog fudbalera, ali moram tražiti svoja prava.“
„Martin“ je sve iznenadio
Kao i Grubješić i Stracimir Martinović došao je u Partizan kao tipični centarfor. Neumoljivo je tresao mreže na terenima Beogradske lige — što su zapazili treneri „crno-belih“ i Martinović je, pre dve godine potpisao ugovor za Partizan.
Nesuđeni centarfor, takođe, je mlad fudbaler — samo jedno leto stariji je od Grubješića. Igrao je za omladinsku i amatersku selekciju Beograda i omladinsku reprezentaciju Srbije. Kada je trebalo da zaigra za juniorsku selekciju Jugoslavije — treneri su ustanovili da dečak zapostavlja obaveze u školi — i izostavili su ga sa spiska reprezentativaca.
Miroljub Čolović, trener Grafičara — verovao je u svoga pulena. Terao ga ja da ispunjava školske obaveze, ali i da izgara na terenu. Trenerov trud se isplatio, daroviti napadač igrao je sve bolje, i usledio je poziv iz Partizana.
Novajlija iz Grafičara nije dobio pravu šansu u „crno-belom“ dresu. Nesrećno je povredio koleno u pripremnom periodu i do leta 1972-e nije uspeo da se nametne. Tada je sa Grubješićem otišao u Niš — u zamenu za Cvetkovića. Istina, Partizan se „za sva vremena“ odrekao Martinovića.
Mladić je odmah po dolasku u Niš skrenuo pažnju na sebe. Na prvim utakmicama igrao je više nego dobro. Sve češće je tresao protivničke mreže. Ali, kao na stadionu JNA i na Čairu je imao nesreću da povredi koleno. Opet pauza, lečenje… Stručno rukovodstvo Radničkog ukomponovalo je napadački red bez Martinovića …
Malerozni centarfor je ozdravio tek jesenas, pred početak prvenstva:
„Na trening utakmici u Lebanima — to mesto ću dobro zapamtiti“, priča nova „zvezda“ Čaira, „trener Glišović je rekao da obučem dres brojem tri. Verujte, bilo mi je smešno. Nisam ni pomišljao da ću zadovoljiti kao bek. Na moju i trenerovu veliku radost bio sam među najboljim na terenu. Deset dana posle te utakmice, u trećem prvenstvenom kolu, u susretu sa Olimpijom, pojavio sam se u novoj ulozi. Od te utakmice ne skidam „brojku“. Snašao sam se izvanredno, ni na jednoj utakmici nisam razočarao. Prosek ocena mi je iznad ‘sedmice’…“
Pa, ipak, ma koliko sa oduševljenjem pričao o iznenadnom uspehu u Radničkom — bivši golgeter se sa tugom priseća Partizana.
„‘Crno-beli’ su me dali Radničkom bez prava da me vrate u svoje redove. Jasno mi je da nisu verovali u mene. Žao mi je zbog toga. Odrastao sam u Beogradu, partizanovac sam od malih nogu i znam da mi niko neće zameriti zbog želje da se vratim u „crno-belo“ jato…