Komentar utakmice Radnički — Partizan 1:1 (1:0): Pravda je sporo i delimično došla po svoje: Partizan je tek pet minuta pre kraja osvojio bod umesto da zabeleži pobedu
Pretposlednje kolo jesenjeg dela prvenstva odigrano je u zimskom ambijentu. Niske temperature zadržale su fudbalske entuzijaste u toplim domovima. Na preostalim susretima jedva da je bilo nešto više gledalaca nego na samo jednoj utakmici: u Nišu!
Partizan, čak i kada je ovako slabo plasiran, atraktivan je i izmamljuje gledaoce. Sigurno je da su promene u stručnom štabu „crno — belih“ pobudile poseban interes, jer su gledaoci želeli da vide da li će novi trener, Mirko Damjanović, izvršiti neke personalne promene ili bar izmeniti koncepciju igre koja, očigledno, nije davala rezultate koji bi odgovarali vrednosti igrača. Dakako, svojevrstan izazov za Nišlije bio je i sam akt promocije jesenjeg prvaka — domaćina. Njih je mamilo pitanje da li će se uspešna serija nastaviti i protiv uglednog gosta iz Beograda (niz od sedam pobeda na sopstvenom terenu očekivao je i — osmu), pa je sve to stvorilo pravu fudbalsku atmosferu.
Bila je to utakmica u kojoj oba tima bila prožeta istom željom: da……Radnički je svoju pojačanu šansu……tome što je Partizan slabokrvan, bez samopouzdanja i morala koji bi mogao da ih učini opasnim kao nekad.
I sigurno je da su svi prisutni bili iznenađeni kada su videli da „crno — beli“ igraju bez opterećenja, bez kompleksa, već sasvim otvoreno, smelo, sa žarom i htenjem koja su svojstvena samo superiornim ekipama.
Bila je to dinamična igra sa agresivnim napadima oba partnera, otvorena, uzbudljiva u kojoj su se opasne akcije naizmenično smenjivale, čas pred jednim čas pred drugim golom. Razlika je bila u jednom: mi smo propuštali šanse za koje se tvrdi da je teže promašiti ih nego pretvoriti u gol, dok su udarce Nišlija zadržavao odlični golman Partizana Zlatko Milić.
Pod posebnom lupom bila su dva igrača: Cvetković i Grubješić. To je i razumljivo. Igrali su vrlo dobro, a Cvetković je, već po čairskoj navici, postigao i izjednačujući gol i tako učinio da spora pravda dođe po svoje, da Partizan osvoji bar jedan bod kada već nije zabeležio pobedu koju je po šansama zaslužio.
Simpatizere Partizana sigurno od samog rezultata raduje igra u Nišu, koncepcijski sva okrenuta napadu, ali bez šupljina u odbrani i pored toga što je nedostajao Nikola Budišić.
Nenad Cvetković se ponovo našao u ulozi isturenog centarfora, na mestu koje njemu odgovara, pa je tako — vučen svojom intuicijom — pratio sve akcije saigrača i dolazio u gol — pozicije. Razume se, sad već bez navika da daje golove, promašivao je šanse. Međutim, važno je da ih je Partizan stvarao, a da je „Cvele“ dolazio do onih istih prilika koje su ga učinile igračem od ugleda, pa i do želje da ga veliki klub dovede u Beograd.
Isturanje Cvetkovića, po koncepciji novog stručnog vođe, imalo ja kao svoju protivakciju povlačenje Momčila Vukotića u srednji red. Tačnije Moca je bio u ulozi koja mu dozvoljava da se u potpunosti iskaže njegov veliki smisao za kombinaciju, za puno dejstvo razigrane mašte i improvizacije po čemu se on još kao junior posebno izdvajao i zbog čega je kao novopečeni prvotimac bio zapažen, pa i uvršten među reprezentativce.
Naravno, tu ne treba zaboraviti na uvek opasnog Bjekovića i visprenog Boru Đorđevića kao i velikog fudbalskog veštaka blještavih poteza i promenljive forme, Svemira Đorđića, pa hitronogog šutera velikih ali još nezrelih moći, Miodraga Živaljevića i sve ostale mlade igrače koji čekaju svoju šansu.
I na kraju treba reći da je u ovom trenutku važnije od boda to povraćeno samopouzdanje, taj moral i nova koncepcija u kojoj će, nadajmo se, svaki pojedinac dati više a i tim, kao celina, delovati harmoničnije i snažnije.