ONI SU BRANILI DRŽAVNE BOJE
Milutin Mišo Pajević:
- Rođen: 1919. godine
- Igrao: od 1935 do 1952.
- U klubu: Jedinstvo, Budućnost i Partizan
- Na mestu: krila, polutke i centarfora
- Reprezentativac: 3 puta
U prošlom broju smo pisali o našem bivšem fudbalskom reprezentativcu Božidaru Pajeviću — Puši. Tom prilikom smo rekli da je pripadao jednoj od poznatih „fudbalskih dinastija“ — porodici koja je regrutovala tri renomirana jugoslovenska fudbalera: Nika Pajevića (igrača doratnog HAŠK-a), zatim Miša Pajevića i konačno najmlađeg Puša.
Zanimljivo je da je i srednji brat Milo Pajević branio boje Partizana — kao i njegov mlađi brat Pušo oblačio je dres najdražih boja i to baš u vremenu kada je bio član našeg kluba. Samo za razliku od pok. Nika, koji nije bio reprezentativac i Puša koji je to bio samo jedanput, talentovani Mišo oblačno je tri puta državni dres i ko zna koliko bi ga puta još nosio da nije bilo njegove tragične sportske biografije.
Opšteljudska tragedija, 2. svetski rat, nije mimoišla ni porodicu Pajević. Napredno orijentisan najstariji brat, inače po struci pravnik, Niko Pajević, pao je u jednoj provali u Zagrebu i zverski je ubijen od ustaša. Sledeći njegov svetao primer i stope i Mišo se našao u tim ratnim godinama iza žica jednog od najmonstruoznijih logora smrti — Mauthauzena. Preživeo je rat i sve njegove strahote, ali su ostale traume. Između ostalih i teško izlečiva i nenadoknadiva — sportska. Jer…
… Mišo Pajević je zakoračio na najveću fudbalsku scenu još u najmlađim godinama. Zapažen uoči rata od poznatog stručnjaka Bana Sekulića, doveden je iz Crne Gore kao poletarac u redove tada četvrtog beogradskog ligaša „Jedinstva“, u kojima je brzo sazreo i pokazao šta zna i može. Kao izraziti talent uvršten je u najbolju omladinsku selekciju Jugoslavije, zajedno sa svojim izvanrednim vršnjacima iz „Jedinstva“ Ostojom Simićem i Acom Aranđelovićem. Bila je to velika generacija, momčići koji su sa nepunih 20 godina žarili i palili terenima prve lige i predstavljali ozbiljno iskušenje čak i za takve ekipe kao što su bili legendarni BSK i Građanski. Svoj trojici, a naročito ubojitom desnom krilu Mišu Pajeviću, proricali su veliku budućnost.
Umesto nje, došao je rat, strahote logora, oslobođenje i konačno — Budućnost, ali ona titogradska. U njoj je Mišo pokušao da nadoknadi bar nešto od nedoživljenog dečačkog sna. Uspeo je tek 1949. godine, u sezonama u kojima je nosio dres Partizana. Zaigrao je kao u najboljim danima i državni selektori nisu mogli da ga mimoiđu. U odlučujućim kvalifikacionim susretima za odlazak na prvo posleratno fudbalsko prvenstvo sveta (1950. u Brazilu) bio je jedna od najzapaženijih figura. Sva tri meča za nacionalni tim odigrao je 1949, protiv Izraela (u Beogradu i Tel Avivu) i protiv Francuske (u Parizu). U prvom susretu Jugoslavije i Izraela koji se završio našim potpunim trijumfom (6:0!) Mišo Pajević je postigao čak tri pogotka i jednodušno je proglašen za junaka utakmice!
Trebalo je imati neverovatnu upornost, vitalnost i talent, da bi se, posle četvorogodišnjeg robovanja u Mauthauzenu, čovek vratio fudbalu i ne samo vratio već i probio do zvezdanih visina — do izabranog tima najbolje jedanaestorice fudbalera u zemlji! A Mišo Pajević je sve to imao. Pogotovu talenat. Zar ne kad je s reprezentativnim uspehom igrao na svim mestima u napadačkom redu: na krilu, kao na polutki, a isto tako i na mestu centarfora. Takav igrački dijapazon svojstven je samo retkim asovima!