Meditacije posle utakmice Partizan-Čelik 2:0 (1:0)
Gostovanje Zeničana izazvalo je pravi respekt kod igrača i simpatizera Partizana, jer je u pitanju protivnik velike moralne snage visokog plasmana i kvaliteta. Uostalom, prvi deo utakmice pokazao je da strepnje nisu bile uzaludne. Čelik je vrlo spretno organizovao guste redove ispred svoga gola, pa je bilo teško naći neki koridor kojim bi se moglo proći do cilja.
Tih prvih 45 minuta igre bili su pravo mučenje za gledaoce, jer se jedan tim upinjao da igra (Partizan), a drugi je bio okrenut opstrukciji, defanzivi, prekidima, anti igri. Srećom, u poslednjem trenutku spora pravda došla je po svoje: Bora Đorđević je savladao golmana gostiju, pa smo u drugom poluvremenu gledali pravi fudbal.
Čelik se otvorio, prihvatio igru i želeo izjednačenje. Partizan se razmahao. Bila je to utakmica ritma, lepih poteza, dramatike, atraktivnosti rečju, svega što fudbalska igra može da pruži.
I u toj slobodnoj, kreativnoj igri „crno-beli“ su potvrdili da u svojim redovima imaju igrače magične privlačnosti, velike moći i umeća. Bilo je dovoljno tih 45 minuta nadahnute igre, pa da tim istim momci ma sve oprostimo, ali i da ih obavežemo da igraju sa takvim zanosom, zalaganjem, homogenošću pa i na moraju uvek pobeđivati.
Racionalno i atraktivno
Partizan je u nastavku utakmice, u normalnim uslovima igre, prikazao takav vatromet da su svi prisutni bili zadovoljni, a oni vernici sa „juga“ čak i srećni.
Ali, prava vrednost te igre nije bila u onom blještavom razmahivanju Bore Đorđevića i ostalih igrača, već u opoj sintezi racionalnog i atraktivnog.
Partizan je igrao taktički mudro: nije branio svoju malu prednost, ali je povećao broj vlastitih igrača na svojoj polovini terena i tako stvorio onaj dragoceni prostor za manevar isturenim igračima (Bjekoviću, Cvetkoviću, Vukotiću i povremeno Golcu, Radojkoviću, a ređe Đorđeviću i Boškoviću), koji su vrlo brzim i spretnim kombinacijama sejali paniku u šesnaestercu gostiju, stvorili niz gol-pozicija da bi na kraju jednom Vukotićevom bravurom lopta još jednom odsela u mrežu.
U najboljem izdanju
Jedna sjajna igra ne znači da je Partizan lišen svih briga. Naprotiv. Mnoge slabosti tek čekaju svoja rešenja. Odbrana još uvek nije onaj željeni i sinhronizovani bedem. U taktičkom pogledu potrebno je dalje usaglašavanje a pre svega organizacija sa jasnim zadacima svakog pojedinca, i punim obezbeđenjem.
Srednji red u kome ima više kandidata (Bošković, Bora Đorđević, Vukotić, Svemir Đorđić, Radojković, Cvetanović …) trebalo bi da bude osovina tima. Protiv Čelika „vezisti“ su bili na visini svog zadatka. Bošković je igrao uzdržano zbog povrede koju je osećao ali je i tako „nevidljiv“ bio siguran oslonac. Bora Đorđević je igrao u velikom stilu. Nije težio za efektima, već je pravovremeno dugim loptama snabdevao isturene saigrače i njihove lopte su donosile direktna suočenja sa golmanom. Vukotić je igrao sa velikim elanom i povremenim majstorijama. Bjeković je bio mahnit, nezadrživ, kao da je hteo da kaže selektorima da su još jednom pogrešili što su ga izostavili iz reprezentacije. Cvetković je bio razigran, menjao je mesto, znalački učestvovao u kombinacijama, pratio je akcije i nedostajali su samo golovi pa da takva igra bude krunisana pravim uspehom.
Pa, ipak, najbolji pojedinac nije ni jedan od gore navedenih, već bek Ivan Golac, koji je na ubedljiv način ponovio svoju briljantnu igru iz Niša.
Sigurno je da ćemo ovih 45 minuta zapamtiti, pa u dugim zimskim večerama, kada budemo gladni loptanja, evocirati kao prijatna sećanja posle mnogih gorčina. Uostalom: prestanak svakog bola donosi radost!