Bokseri Partizana imaju realne izglede da u sledećem ekipnom prvenstvu posle čitave decenije vrate titulu, ali zbog nedostatka sredstava malo je verovatno da će uspeti. — Bez izgleda da pojačamo redove u kategorijama u kojima smo gotovo redovno gubili bodove. — Saradnja sa Sinđelićem nije ispunila očekivanja. — Među omladincima imamo nekoliko talenata, ali ne u kategorijama koje nam nedostaju
Vaga ne mora da bude isuviše precizna da bi pokazala, ako se na drugi tas stave nedaće s kojima smo se borili, da je treće mesto u ekipnom šampionatu, pet rundi pre njegovog završetka, veliki uspeh. Nekompletna ekipa, objektivne smetnje da se u sopstvenoj dvorani pripremamo koliko i kako želimo i neobjektivno suđenje, učinili su da izgubimo šansu da se već u tekućem nacionalnom prvenstvu domognemo samog vrha.
Dani koji su pred nama, nažalost, ne obećavaju ništa bolje. Iako ćemo u sledeću prvenstvenu trku ući sa još snažnijim pesnicama, pošto se Gereg vratio iz JNA, a predstavnik najlakše kategorije Živković skida vojničku uniformu u septembru, malo je verovatno da ćemo posle desetogodišnje pauze vratiti šampionsku perjanicu u „crno-beli“ dom. Nedostatak sredstava biće glavni kamen spoticanja.
Nenadoknadiv hendikep
„U svakom meču naši protivnici su imali šest poena fore. Unapred smo gubili u muva kategoriji, bantamu i poluteškoj ili teškoj. Svaki pojedinac je znao da ne sme da podbaci. Psihički to je veoma neugodno delovalo na našu ekipu“, kaže jedan od najpouzdanijih prvotimaca Dušan Nešić. „Uz malo sportske sreće mogli smo ipak da izborimo prvo mesto u grupi. Ali, možda je dobro što smo tu mogućnost prokockali u meču sa Titograđanima. Sada je bar jasno da svi moramo još ozbiljnije da prionemo na posao, da Partizan ne može da vrati staru ugled sve dok ne bude imao solidne predstavnike u svim kategorijama.“
Nema, međutim, izgleda da pojačamo proređene redove. Saradnja sa drugoligašem Sinđelićem, čini mi se obostranom krivicom, nije se odvijala kako je zamišljeno. A, takmičari koje smo ustupili ovom klubu mogu da se vrate tek po završetku prvenstva. Uostalom, samo je Kilibarda toliko napredovao da bi možda mogao da zauzme upražnjeno mesto u teškoj kategoriji.
Od omladinske škole takođe slaba vajda. Dragan Jelesić solidno je radio s poletarcima, ali njegovi učenici Petrović, Šoškić i Simić nastupaju u kategorijama u kojima imamo pouzdane pesnice. Ipak, može se očekivati da neko od ovih dečaka povremeno brani boje prve ekipe.
Nekom majka — nama maćeha
Uprava našeg bokserskog kluba prihvatila se kormila pre pet godina kada su se u kasi nalazili samo dugovi. Sada je saldo ponovo ravan nuli. I, preti mu velika opasnost da se vrtoglavom brzinom pretvori u minus. Nije, međutim, samo naša krivica što smo se posle niza uspeha vratili tamo odakle smo pre pola decenije s velikim entuzijazmom startovali. Finansijske nevolje nagoveštene su još polovinom prošle godine. Neopoziva je želja našeg socijalističkog društva da se propisi primenjuju prema svima podjednako. U praksom, nažalost, nije uvek tako. Bokserskom klubu Partizan, bez nekih opravdanih razloga, zabranjen je rad igre na sreću — tombole, dok širom Beograda mnogi sportski kolektivi i dan danas baš tim putem stiču znatna sredstva.
Glomazno takmičenje samo je uvećalo glavobolju. Prva savezna liga podeljena u dve grupe, odnosno učešće klubova čiji kvalitet ni iz daleka ne odgovara ovom rangu takmičenja, potpomoglo je da finansijski promašaj bude potpun. Na putovanjima trošimo puno, a pred našim navijačima jedva da pokrivamo rashode. Svrstavanje Partizana u jednu grupu, a Crvene zvezde i Radničkog u drugu učinilo je da interesovanje za boks u glavnom gradu gotovo sasvim zamre.
Čini se da su i pojedini članovi naše uprave, pogotovu prilikom zapošljavanja takmičara, pogrešno shvatili svoju ulogu. Većina poslova svaljuje se ma pleća predsednika Miloševića, dok mnogi njegovi saradnici smatraju da amatersko obavljanje funkcija znači ne raditi ništa za prosperitet kluba. Bar takvo je njihovo delovanje u poslednje vreme.
Šovljanski na muci
Trener naše prve ekipe Pavle Šovljanski našao se na velikoj muci. Uprava Stadiona JNA, koja nam je čak i finansijski pomogla kada smo u sred takmičenja ostali bez sredstava, nije mogla da odobri termine za trening koje smo želeli. Jer, na premalom prostoru vežba puno klubova. Ali, koja korist i da nam je izašla u susret kada se u dvorani za vežbanje najčešće pojavljuju samo dvojica-trojica prvotimaca.
Nekolicina naših boksera priprema se u drugim gradovima. Do sada je jedino Aleksandar Popović živeo i vežbao u Loznici i dolazio samo na mečeva. Sada su mu se pridružili Dragoljub Nikolić i Gereg. Gotovo je sigurno da će njihovim stopama poći i Živković kada izađe iz JNA. Primanja od boksa nisu dovoljna za život u Beogradu, a iz raznoraznih okolnosti oni ne mogu ili ne žele da se zaposle u glavnom gradu.
Povod ovakvom stanju je društveni dogovor o statusu i nagrađivanju vrhunskih sportista. Pojedini takmičari neće da shvate da je ovaj dokumenat bio neophodan da bi se sprečio haos u nagrađivanju, kao i da niko ne bude nagrađen više nego što po trudu i rezultatima zaslužuje. Ukoliko ovi momci ne prihvate neminovnost društvenih promena moraćemo da se rastanemo. I da ponovo krenemo mukotrpnim stazama stvaranja nove ekipe.