TRAGOM DOKUMENATA I LEGENDI
Dok nam je, kao što smo u prethodnom broju videli, 1957. godina donela kup-trofej, u sledećoj 1958. „crno-beli“ su ostali praznih šaka. Bilo je to vreme najvećeg previranja i možda najtežih iskušenja u 30 godina dugoj istoriji FK Partizan. Iako su već stasale „bebe“ koje će nam docnije doneti najveću slavu, nije bilo one važne podrške starijih rutiniranih igrača, bez koje se teško prave prvi koraci na velikoj, prvoligaškoj sceni. Šta više, među veteranima je tinjala netrpeljivost, podvojenost, čak otvoreno neprijateljstvo, koje se vrlo loše reflektovala na psihu mladih. Bili su to najteži dani koji su pretili da unazade Partizan za dugi niz godina.
Jasno, u takvoj atmosferi rezultati su morali da izostanu pa zato 1958. godina ostaje kao jedna od najbleđih u dosadašnjoj istoriji kluba. Ipak, zahvaljujući jednom velikom događaju — 6. svetskom fudbalskom prvenstvu u Švedskoj — 1958. neće ipak ostati potpuno štura i neobeležena u analima i srcima onih kojima je „crno-bela“ boja bila oduvek draga.
Mada su u jugoslovenskoj ekspediciji za Švedsku bila samo dva predstavnika našeg kluba (Zebec i Milutinović), što je dokaz više da je to bila godina oseke (na ostalim svetskim šampionatima Partizan je uvek regrutovao znatno veći broj reprezentativaca), ipak njihov broj je bio izuzetno veliki i on će se večno pamtiti. Tim pre što je ostvaren pod izuzetno teškim uslovima i nenormalnim okolnostima.
Recimo odmah da je Jugoslavija i na 6. kao i na prethodna dva (4. i 5. svetskom šampionatu u Brazilu i Švajcarskoj), uspela da se plasira veoma visoko — među osam najboljih ekipa sveta. Na putu do četvrtfinala, u svojoj grupi remizirala je sa Škotskom i Paragvajem (1:1 i 3:3), dok je savladala izvanredno jaku Francusku (3:2). U četvrtfinalu se spotakla o tradicionalnog rivala SR Nemačku, poražena je s 1:0 i eliminisana. Zanimljivo da su nas Nemci eliminisali i na prethodnom prvenstvu u Švajcarskoj u četvrtfinalu (0:2).
Tokom čitave ove kampanje Miloš Milutinović, iako ozbiljno poljuljanog zdravlja, igrao je veoma dobro i bio jedan od zapaženijih aktera našeg tima. Naš drugi član u švedskoj ekspediciji Branko Zebec, bio je tokom sve četiri utakmice najbolji jugoslovenski igrač! Ovo naročito važi za najteže mečeve sa Škotlanđanima i Francuzima. U susretu sa škotskim fudbalerima ocenjen je jednodušno kao najbolji igrač na terenu a u povesnom susretu s Francuzima, u Vesterosu, zajedno sa Šekularcem Tomićem i Veselinovićem bio je jedan od četiri junaka meča.
Zašto ovaj epitet „istorijski“ kad smo Francuze na prethodnom šampionatima redovno eliminisali? Zato što je to bila najbolja generacija u istoriji francuskog fudbala, koja je osvojila više nego zasluženo visoko, treće mesto na tom prvenstvu. Zato što su u njoj igrali sami internacionalci: Kopa, Fonten, Vensan, Pjantoni i drugi. Biti junak u igri s takvim protivnikom to je već mnogo. A ako se to uspe s temperaturom od 38 stepeni, uz težak uboj na peti koji pri svakom koraku izaziva bol i jauk, onda je po sredi istinski heroizam! Upravo u takvom zdravstvenom stanju istrčao je Branko Zebec 8. juna 1958. godine, na zeleni tepih stadiona u Vesterosu, u istorijski duel s Francuzima. Pred njima je bio najdelikatniji zadatak: uštopovati najboljeg strelca ne samo tog nego i svih svetskih šampionata, — nezadrživog Žista Fontena. Iako teško hendikepiran, Zebec je tog dana delovao kao „stonoga“ — stizao je svuda i „udavio“ ne samo velikog Fontena i Kopu, nego i čitav navalni red Francuza, koji je samo nekoliko dana docnije, u borbi za treće i četvrto mesto, nokautirao SR Nemačku sa 6:3! Sem one furiozne mađarske navale Puškaševog vremena Nemcima niko dosad nije toliko šuta puta torpedovao mrežu.
Zar je onda čudno što se 6. svetski šampionat u Švedskoj najviše pamti zbog meča Jugoslavija — Francuska i njegovog junaka, centarhalfa „crno-belih“ — Branka Zebeca!