OŠTRIMO BLENDU
Dopisnik „Sporta“ iz Čačka, A. Stefanović, u broju od 8. februara 1974. pod naslovom „Raskinuti odnosi sa Partizanom!“ a u podnaslovu stoji ovakva rečenica: „Prva godišnja skupština na delegatskom principu odlučila da će kontakti biti obnovljeni tek onda kada iz uprave Partizana iziđu oni koji su krivi za slučaj Kićanović“.
Zaista je tragikomično da je na „prvoj godišnjoj skupštini na delegatskom principu“ čačanskog Željezničara bilo centralno pitanje raskidanje odnosa sa Partizanom. A još je porazniji zaključak „da će kontakti biti obnovljeni tek onda kada iz uprave Partizana iziđu oni koji su krivi za slučaj Kićanović“!
Da li zaista drugovi iz Željezničara misle da u jednom sportskom kolektivu kao što je Partizan sede ljudi koji žive van vremena i zbivanja u našem društvu, pa da je za to najbolje „prekinuti odnose“ sa njima. Zar ne bi bilo mnogo svrsishodnije da oni razmotre da slučajno u njihovoj sredini ne postoje pravi krivci za „slučaj Kićanović“?
Svakom objektivnom ljubitelju košarke je jasno da je Željezničar bio spreman da Kićanovića ustupi jednom prvoligaškom klubu. On je to privremeno učinio sa Borcem. Čini nam se da je Željezničar računao sa jednom dobrom odštetom (poučeni primerom Baralića), a nije imao u vidu i slobodno opredeljenje samog Kićanovića! U oba slučaja kalkulacije nisu bile realne i tako je u stvari i nastao taj famozni „slučaj Kićanović“.
No, napad je najbolja odbrana, misle drugovi iz Željezničara. Možda su oni bili i pritisnuti nekim lokalnim ambicijama, a možda je to samo taktički potez onih koji su stvorili pravi slučaj — Baralić!? Mi ne želimo nikome da sugerišemo kako da reši svoje „slučajeve“. Ali možemo, reći sa prave distance da je sigurno da Partizan ima dovoljno snage i političke zrelosti da sam reši sve svoje probleme.
Međutim, nije nam jasno šta u socijalističkom samoupravnom društvu znači „raskid odnosa“? Dok nam ono — „da će kontakti biti obnovljeni tek onda kada iz uprave Partizana iziđu oni…“ — pomalo liči na mešanje, pa i pretnju! A to sigurno nisu najoportuniji metodi za rešavanje problema u sportu, naročito pri ovom stepenu razvoja našeg društva.
Sigurni smo da se u sportu mnogo štošta mora menjati i da je taj proces već u toku. Nema mesta privilegovanima, podeli sportskog tržišta, nehumanim i nesocijalističkim odnosima, kao ni svim mogućim tehnomenadžerima. Partizan je u borbi protiv takvih shvatanja već mnogo učinio i dalje na tome radi. No na tom putu se nailazi na mnoge teškoće, nerazumevanja, pa i otpore. Jer nekima su potrebni „slučajevi“ kako bi se sa bitnog prešlo na uporedno.
Verujemo da to nije slučaj sa Željezničarom.