TRAGOM DOKUMENATA I LEGENDI
Videli smo iz prošlog nastavka da je Partizan u godinama 1957. i 1958. doživljavao jednu od najdubljih kriza. Da je u klubu dolazilo do čestih ekscesa i potresa izazvanih unutrašnjim razmiricama i podvojenošću tabora različitih shvatanja, htenja i interesa. Ali istovremeno, u krilu samog kluba, u našoj autohtonoj omladinskoj školi vođenoj majstorskom rukom trenera podmlatka Florijana Matekala rasla je jedna izvanredna generacija darovitih dečaka koji u svojoj konkurenciji nisu imali rivale u zemlji. Bila je to najbolja omladinska ekipa u posleratnoj Jugoslaviji (to je ostala i do današnjih dana), kojoj su proricali veliku budućnost. Krajem 1958. godine većina tih dečaka se već ustalila u prvoj ekipi dok su ostali ozbiljno kucali na njena vrata.
Ipak, u 1958/59. takmičarsku sezonu zakoračili smo teško hendikepirani. Najbolji i najiskusniji igrač u timu, koji je trebalo da povede ove mladiće u vatru prvoligaških okršaja, doajen državnog tima Branko Zebec, napustio je klub i prešao u Crvenu zvezdu! Dilema je večno ostala da li je to unazadilo ili unapredilo Partizan? Dok su jedni smatrali da je odlazak Zebeca bio korak ozdravljenja zatrovane atmosfere u klubu i nesumnjivu dobit za klub (u to i danas čvrsto veruju), dotle je ne mali broj bio i onih koji su čvrsto verovali (a i danas veruju) da bi iskusni i autoritativni Zebec, zajedno s veteranima Belinom i Kaloperovićem koji su se još zadržali u timu, brže doveo ove mladiće do fudbalskog Olimpa. Ovako, bili su prepušteni sami sebi, svom talentu i mladosti, ali i svom neiskustvu, kome su otplaćivali, možda, više rata nego što je trebalo!
Bilo kako bilo, tek Partizan se na startu te 1958/59. godine našao u jednom potpuno izmenjenom, novom izdanju. Njegova standardna ekipa je izgledala ovako: Šoškić — Kranjčić, Jusufi — Belin, Jončić, Miladinović — 3. Čebinac, Kaloperović, Vukelić, Galić i B. Mihajlović. Za prvu ekipu su konkurisala još samo dva veterana (vratar Stojanović i half Pajević) i buljuk poletaraca: Blažić, Vasović, S. Čebinac, Mitić, Radović, Kovačević, Sombolac, Vislavski, Pajković i Srbu. Zar je čudno onda što je u ovaj izuzetno podmlađeni sastav malo ko verovao, još manje mu davao šanse?
Zaista, ovi momci nisu uspeli da osvoje u toj godini nijednu titulu. Istini za volju, od njih to nisu očekivali ni najzagriženiji „Partizanovci“. Ipak, napravi li su podvig koji nije predviđao ni najveći optimista, pogotovu ne stručnjak. Završili su prvenstvenu sezonu kao vice-šampioni, u mrtvoj trci s iskusnom ekipom tada višestrukog prvaka Crvene zvezde! „Crveno-beli“ su bili bolji samo za gol-razliku(!), inače bodovno na kraju smo bili potpuno poravnati sa po 31-im bodom! Da kuriozum bude veći, našli „crveno-beli“ rivali su zabeležili u dlaku isti broj pobeda, poraza i nerešenih rezultata!
Iako je ostao praznih šaka, bez titula i trofeja, ovaj podmlađeni Partizan je skrenuo na sebe pažnju čitave sportske javnosti: više od rezultata impresionirala je njegova igra, koja je nagoveštavala ogromne mogućnosti i još veća dostignuća tih vanserijskih momaka. Okosnicu tima sačinjavali su Šoškić, Jusufi, Miladinović, S. Čebinac i Galić koji su već predstavljali vedete, a njihovi drugovi koji su pristizali (Vasović, Kovačević, Radović, Vislavski, Sombolac) nagoveštavali su takođe svoj izvanredan potencijal. Trener Špic je zadovoljno trljao ruke, a navijači su počeli opet da hodočaste na Stadionu JNA. Svi su osećali da se rađa nešto fudbalski veliko i silno, mada niko još nije ni naslućivao da se u ovim dečacima kriju budući šampioni nad šampionima, prvi kolektiv u zemlji kome će poći za rukom da ostvari šampionatski het-trik (tri uzastopne titule prvaka) i proboj u finale Kupa evropskih šampiona! No, o tome u narednim brojevima.