KROZ NAŠU LUPU
Sa ponosom koji ne krijemo smemo da ustanovimo da smo prvi veliki sportski kolektiv u Jugoslaviji čiji su sportisti osetili potrebu da se „politizuju“ tačnije da postanu članovi SKJ. Mi smo i ranije u toku svih ovih godina našeg sportskog delovanja imali, nesumnjivo najveći broj članova SKJ u svojoj sredini. I ta težnja sportista samo je podstakla revolucionarnim kretanjem u celom našem društvu, kretanjem koje sa izvesnim zakašnjenjem, i kritikovanom sporošću stiže i u fizičku kulturu i u vrhunski takmičarski sport.
U poslednju godinu i po dana klubovi JSD „Partizana“ često su se obraćali komunistima u svojoj sredini da bi našli brz, častan, sportski nalaz iz onih situacija kojima je celokupni naš sport bio bremenit. Pokazalo se da su komunisti odlučno efikasno i sportski umeli da nađu rešenja za situacije koje su se dotle vukle čak i godinama. Postoji stara, antimarksistička, buržoaska teza o tome da politika nema šta da traži u sportu da su to potpuno strane oblasti, da političari sportu mogu samo da nanesu štetu.
Ni mi nismo zato da u uprave klubova dolaze ljudi samo zato zato su političari ili uticajni u privredi. Prirodni zahtev je da takvi članovi uprava budu, pre sveta, iskreno zainteresovani za taj sport. To je ostalo uvek na čelo pri izboru članova uprava u naše klubove. Pored ovoga što nazivamo moralno političkom podobnošću naših funkcionera amatera, bitna je pretpostavka i njihova ljubav i poznavanje određenog sporta.
Suprotno svojim deklaracijama buržoazija vrlo politizira sport, na taj način što u tzv. otmene sportove ne pripušta radničku klasu. Zna se da su na primer tenis, veslanje sportovi elite, kao uostalom jedrenje i mačevanje. U našem sportu od prvog trenutka sve je bilo otvoreno za svakoga, a u njemu je ideja vodilja bila — sport za radnog čoveka. Mi smo uostalom odbacili i uski građanski pogled na amaterizam koji je omogućavao takmičenje i visoke rezultate samo „tatinim“ sinovima — amaterima. Radnicima je bilo omogućeno učešće u neotmenim sportovima, kao što su po buržoaskom shvatanju boks, rvanje ili fudbal — uglavnom kao profesionalcima.
Upravo zato što smo bili depolitizovali sport, što smo dozvolili da nam ga iznutra crvotoče menadžeri, koji su sa svoje strane uveli tipične oblike buržoaskog profesionalizma, u ovom trenutku je akcija, u sportu organizovanih komunista, uslov za preobražaj, za ozdravljenje sportskog pokreta. U našem fudbalskom klubu zahvaljujući komunistima došli smo do čistih stavova a na putu smo da se to odrazi i kao sportski uspeh. Aktivu komunista postoje i dobro rade u atletskom i košarkaškom klubu. Ne mislimo međutim da izvršimo zamenu i da sada ti aktivi postanu isključivi nosioci politike i funkcionisanja klubova. To bi bio sektaški odnos. Naprotiv smatramo da će akcije komunista samo podstaći aktivnost svih sportista — da će dakle, najzad zahvaljujući komunistima, krenuti sa mrtve tačke samoupravljanje u sportu.
Najnoviji dokaz naše permanentne akcije je prijem 14 sportista JSD „Partizana“ u Savez komunista.
Taj crveni karanfil i partijska knjižica, koju su dobili sportisti Partizana, mladi i zreli, oni koji su u razdoblju sportske slave — kao Bjeković, Kuzmanović, Popović i oni koji izlaze iz njega Sandić, Stojadinovićeva ostajući verni i sportu i Partizanu, bio je simbol ove nove akcije u našem Društvu. Atmosfera je bila svečana u biblioteci našeg stadiona 7. marta. Nažalost, izostala je javnost, tačnije predstavnici štampe, radija i televizije. Da li deluje isuviše kritički ako kažemo da bi se u toj biblioteci našao povelik broj naših prijatelja iz listova radija i televizije da se raspravljalo o „nekom slučaju“, ili da je neki ugledni funkcioner davao ostavku.
Nadamo se da će novinari idućeg puta imati više sluha i političkog senzibiliteta za naše suštinske aktivnosti koje su u najmanju ruku isto toliko važne koliko i sastavi timova, golovi i bodovi.