Kao što smo iz prošlog nastavka videli, prva afirmacija buduće ekipe Partizanovih „beba“ dogodila se već u prvenstvenoj 1958-59. sezoni. Iako sastavljena od poletaraca (Jusufi, Miladinović, Čebinac, Kovačević i drugi), u borbi za titulu šampiona zaostala je samo u količniku datih i primljenih golova iza prvaka, Crvene zvezde. Po broju bodova (31) bila je potpuno poravnata s daleko iskusnijom četom večitog rivala, u kojoj su doživljavali zenit tada prekaljeni asovi: Beara, Spajić, Kostić, Tasić, Šekularac i drugovi.
Navijači našeg kluba su se već ponadali da će start u narednoj sezoni biti još uspešniji kad se neočekivano isprečio protivnik mladosti — neiskustvo i ceh zrelosti koji je morao da se plati. Da bi se pretvorila u sortno „vino“ mlada „šira“ je morala da previre još jednu godinu. U sezoni 1959-60. uspeh iz prethodne godine nije ponovljen: izgubljen je vice-šampionski tron a novi prvak je postala ponovo Crvena zvezda na vrhuncu fudbalske zrelosti i umeća jedne generacije kojoj je to istovremeno bila i „labudova pesma“.
No uprkos neuspehu u prvenstvu 1959-60. ostaće zapisana u analima fudbalskog kluba Partizan zbog izuzetne drame koja se odigrala u polufinalu Kupa Maršala Tita u nezaboravnom okršaju s večitim rivalom, koji je ispoljio još jedan novi kvalitet budućih „beba“ — neverovatnu živost, borbenost i upornost čete koja se nikada ne predaje i koja je u stanju da pretvori poraz u pobedu čak i u uslovima kada se sve zaverilo protiv nje!
„Zavera“ je počela još pre meča. Crvena zvezda, ovenčana slavom četvorostrukog šampiona i dvostrukog osvajača Kupa u razdoblju od pet godina (1955—1960), izašla je na teren pojačana za još jedan izuzetan kvalitet — na mestu leve polutke, sa brojem 10 na leđima u „crveno-belom“ dresu, istrčao je dojučerašnji partizanovac, kontinentalac i doajen državne reprezentacije Branko Zebec. Doda li se tom da su „crveno-beli“ te sezone igrali superiorno u prvenstvu, zar je onda čudno što su prognoze glasile 90:10 u korist protivnika. Partizanove mladunce su svi unapred ožalili i osudili na ulogu žrtvenog jagnjeta.
Početak igre nagoveštavao je realnost takvih prognoza. Već u 4 minutu „disident“ Zebec zatresao je mrežu Šoškića, a onda su počeli da se obrušavaju u talasima naleti na Partizanov gol. I dok su svi očekivali drugi pogodak „crveno-belih“ iz jednog, naoko bezazlenog napada rezultat je izjednačen (1:1). No, uprkos svemu, terenska ravnopravnost nije uspostavljena. Izuzetno disponirani i samouvereni, Zvezdini veterani su stvarali šansu za šansom, ali „mladi lavovi“ su odolevali svim jurišima, pa je igra okončana u regularnom vremenu bez odluke.
Već u prvom nastavku, igrajući niz izuzetno snažan vetar, Zvezdaši su preko svog tobdžije Kostića došli u vođstvo (2:1). Ni promena strana nije izmenila sliku na terenu. Čak i uz uraganski vetar, koji je bivao sve jači, „crveno-beli“ su držali sve niti igre u rukama. I onda, kada su već svi poverovali da je Zvezda finalista Kupa, neočekivano, na jednu dugačku lob-loptu iz Partizanove pozadine, koja je doletela na Zvezdin 16-erac, iskusni Beara je pogrešio: istrčao je daleko iz gola na loptu, ali je Vladica Kovačević bio za delić sekunde brži i vispreniji. Leđima okrenut golu, udario je loptu temenom tako vešto da je prelobovao „velikog Vladimira“. Nošena vetrom, lopta je uletela u sam gornji ugao — 2:2 (!) i neviđena drama. Penali su morali da odluče pobednika.
I kao što je 10-ak godina ranije Dinamo eliminisao penalima u četvrtfinalu Kupa kudikamo boljeg Partizana, čiji je kapiten Bobek promašio čak tri udarca sa bele tačke (!), tako je ovog puta već grogirani tim iz nokdauna zadao nokaut. U izvođenju jedanaesteraca „crno-beli“ su bili daleko veštiji: realizovali su svih pet penala i eliminisali zasluženo protivnika koji je u tom domenu bio nedorastao „bebama“. Bio je to prvi gorak kolač večitom rivalu u nizu koji će mu ova mlada, dotle još nedovoljno afirmisana generacija „crno-belih“ servirati tokom narednih pet godina svoje supremacije!