Jug može da asocira na geografsku stranu sveta, ime ili prezime, ali mnogi u ovoj reči vide i Partizanov jug — sinonim naših navijača. Stadion JNA, hram jugoslovenskog sporta, ima i svoju južnu, najslavniju stranu. Na njoj je semafor i čuveno Partizanovo „ćoše“, do istočne tribine, odakle najsnažnije kuca crno-belo navijačko srce. Tu izvire jedan potok koji se snažno uliva u Partizanovu reku tradicije i uspeha.
I dok se kapije stadiona otvaraju, prvi gledaoci ulaze na jug sa visoko podignutim crno-belim zastavama. Još mnogo pre utakmice oni su na svojim mestima. Mnoštvo zastava, grla i želja sliva se u jedno — uspeh Partizana, pobeda. Odjekuje Topčidersko brdo, prolama se burno navijanje. Igraju momci Partizana. Klupska zastave sašivene na najrazličitije načine u vidu šahovskog polja, prugaste, natpisi „verni navijači“ iz raznih krajeva Jugoslavije, trube čegrtaljke i ostali rekviziti, stalni su pratioci utakmica Partizana. Poznati Pančevac sa svojim šeširom (koji baca u vis pre početka utakmice) glavni je predvodnik navijačkog hora. Zubi, Brka, Rile, Paja, Crni, Zemunac, Ljuba… svi oni su jedno. Čuveni Valjevac je na zapadu sa svojim zvonom i zastavom u koju je udenuo cvet. Čuje se pesma: „Partizan i samo Partizan, najbolji je on — on je šampion“.
Da, odavno Partizan nije bio šampion. I nije čudo što jedan železničar reče: „Teško je danas biti navijač Partizana“. Ali upravo u odanosti i vernosti leži snaga Partizanovog navijača.
I baš zbog te vere u naše fudbalere, titula jednom opet mora doći i u naše vitrine.
Šampionska svima znana — to je pesma Partizana:
Volim Partizan „crno-bele“ boje Volim Partizan kao oči svoje S pesmom radosti i mladim elanom Uvek zajedno s našim Partizanom.
— Slobodan Stojković, Mičurinova 17/9, Beograd