Iako je uživao reputaciju velikog kluba imao zaista čudesnu ekipu samih majstora (Bobek, Zebec, Milutinović, Čajkovski i drugi), Partizan u periodu između 1949. i 1960. nije nikako mogao da se domogne titule nacionalnog prvaka. Što zbog trzavica u timu, što zbog nezdravih odnosa u upravi, neretko i zbog izrazitog sportskog peha, „crno-beli“ fudbaleri su u domaćem prvenstvu punih 12 godina ostali kratkih rukava — najčešće u poslednjim metrima trke! I dok je klub ozbiljno bolovao, navijači su patili. Neki su već dizali ruke na predaju, kad je radost neočekivano banula u našu „crno-belu“ kuću, u trenutku kada smo se najmanje nadali…
Generacija golobradih mladića — Jusufi, Galić, Šoškić, Kovačević, braća Čebinac i ostali — koja je tek bila zakoračila na prvoligašku scenu, uspela je da napravi podvig koji njenim velikim prethodnicima duže od decenije nije polazilo za rukom. U sezoni 1960/61. prošli su neočekivano prvi kroz cilj. Istina, samo s bodom prednosti ispred večitog rivala, ali savršeno zasluženo čisto i uverljivo. Bili su zaista najbolja ekipa u zemlji.
To su dokazali već na jesenjem startu, kada su formalno mleli sve i svakoga ko bi im se isprečio na šampionskom putu. Te zle sudbine nije bila pošteđena ni Crvena zvezda, u kojoj su igrali prekaljeni asovi na vrhuncu karijere. U zenitu snage i moći (Beara, Zebec, Spajić, Kostić, Šekularac, Durković i drugi). Tako se dogodilo da ova četa poletaraca — koja je istina nagoveštavala već od 1958. godine svoje velike mogućnosti — dosegne šampionski nivo i tren pre no što su to planirali i očekivali ne samo najveći optimisti u našem klubu, već i najpoznatiji jugoslovenski fudbalski stručnjaci koji su do malena pratili njihov razvoj. Jesenju kampanju su završili kao ubedljivi polusezonski lider, sa nekoliko bodova prednosti ispred najbližih gonilaca.
Opšte uverenje je bilo da će ova mlada četa i u prolećnom nastavku krenuti istim ritmom i trijumfovati s velikom bodovnom razlikom. Nažalost, ceh mladosti i neiskustvu morao je da se plati. Pre svega u psihičkoj sferi. Nervna napetost, koju je diktirala odgovornost šampionskog hoda, bila je isuviše veliko breme za živce tima čija je prosečna starost iznosila jedva 22 godine (!). Bodovna prednost se iz kola u kolo topila, a u finišu trke dovedena je sasvim u pitanje. Na četiri kola pre kraja ekipa se neočekivano spotakla u Skoplju — poražena je od Vardara. Odmah zatim usledio je nov šok: gubitak oba boda u meču s direktnim rivalom za titulu — Crvenom zvezdom. Prednost od pet poena smanjena je na rastojanje od svega jednog boda. I onda je usledio — dramatičan rasplet.
Zvezda je trebalo da igra protiv Dinama u Zagrebu, a Partizan s Vojvodinom na svom terenu. Reklo bi se da su po ovom rasporedu šanse još uvek bile uveliko na strani „crno-belih“. Varate se. Zahuktala Zvezda je bila favorit u Maksimiru (što je i potvrdila pobedom od 2:1), dok je mlada momčad „beba“, s obzirom na bliskost distance koja ih je delila od gonilaca, bila pod strahovitim psihičkim opterećenjem. Time pre što je tada sjajna Vojvodina, Krstića, Ivoša i drugova bila najteži protivnik Partizanu, koga je u dva-tri navrata uzastopno pobeđivala.
Ali za razliku od prethodne generacije asova, koja bi u sličnoj situaciji verovatno izgubila glavu, „mladi lavovi“ su u odlučujućem trenutku aktivirali sve motive i skrivene snage i u neviđenom jurišu formalno slistili Vojvođane — s 4:0! Bio je to meč odluke, istorijski čas u kome je Partizan posle 12 godina ponovo zaseo na jugoslovenski fudbalski presto. Suvišno je naglašavati kakvo je slavlje nastalo na stadionu JNA, u čitavom gradu, širom zemlje — svuda gde su tukla „crno-bela“ srca. Ipak niko ni slutio nije da je to tek početak, same prva u seriji titula koje će ovi poletarci docnije izboriti svom klubu!