U prošlom broju ste saznali kako je jedna sjajna generacija „crno-belih“ fudbalera posle 12-godišnje pauze donela našem klubu 1960. godine ponovo šampionski sjaj. Nagovestili smo da je to bio tek početak, uvertira u besprimeran podvig koji pre toga nije pošao za „nogom“ nijednom jugoslovenskom klubu — trostruko uzastopno osvajanje titule prvaka države, tzv. šampionski het trik!
Ta slava je pripala jednoj izuzetno mladoj ekipi koja je u svesti savremenika, a i u svim almanasima i istorijama našeg fudbala, ostala večno zapisana pod imenom „Partizanove bebe“. Mislim da je za čitaoce mlađih naraštaja, naročito ove današnje, izuzetno zanimljivo pitanje: zašto i kako „bebe“? Otkud im to ime, ko su bili ti momci, odnosno kako je rođena i komponovana ta nezaboravna četa?!
Recimo odmah da su ime dobili po legendarnoj a istovremeno tragičnoj ekipi „Mančester junajteda“, koja je, u trenutku kada se smatrala najboljom u Evropi, nastradala u avionskoj katastrofi iznad Minhena (1958 godine). S izuzetkom Bobi Čarltona koji je preživeo i tvorca tima menadžera Mata Bezbija, u katastrofi su našli smrt sve sami engleski reprezentativci. Tomi Tejlor, Dankan Edvards, Mark Džons, Kolman, Peg, Beri, Skenlon, Morgans, Birn i drugi. „Bebama“ su ih krstili zbog izuzetne mladosti (prosek starosti 22 godine), a „mančesterovim“ zbog toga što su bili autohtoni igrači — ponikli od malena u dresu ovog slavnog kluba.
Analogno njima i crno-bele „bebe“ dobile su ime zbog svoje izuzetne mladosti: kada su već bili majstori prvoligaške scene i šampioni imali su prosečnu starost svega 21 godinu! Takođe autohtoni kadar, od malih nogu vaspitavani su u Partizanovoj fudbalskoj školi. I kao što je Mančesterovu školu vodio izvanredni stručnjak Mat Bezbi, tako je tvorac naših „beba“ bio jedan isto tako sjajan poznavalac fudbalske igre i pedagog — Florijan Matekalo-Conjo, igrač prve generacije „crno-belih“, a danas trener libijskih fudbalera.
U principu snaga jednog tima zavisi prevashodno od njegove kompozicije, a tek u drugom planu od individualnih vrednosti i kvaliteta njenih članova. Tako se gotovo redovno događa da ekipa sastavljena od dobro uigranih, sinhronih srednjaka predstavlja snažniju mašinu od tima natprosečnih pojedinaca koji u igri nemaju zajednički jezik i deluju kao raštimovan orkestar. Ukoliko je pak ekipa sastavljena od sjajnih individualista još i dobro komponovana, onda smo suočeni sa istinskim super-timom, kao što je recimo jedan Real, Inter, Mančester, Ajaks ili Milan iz najboljih dana. Upravo takva ekipe su bile i nezaboravne Partizanove „bebe“ — izvanredno sinhrona mašina vrsnih pojedinaca, od kojih su neki bili vanserijski fudbaleri.
Ali kao što je i Mat Bezbi, uprkos sjajnom potencijalu svojih vaspitanika, morao da uveze iz druge sredine po nekog ključnog igrača koji mu je nedostajao (nikada se u generaciji ne rode baš svih 11 fudbalera približnog talenta, fudbalskog shvatanja i „govora“), tako je i u ekipu „beba“ bio infiltriran po neki „došljak“ nasušan za određeno mesto u načinu i koncepciji igre ovog tima.
U tom srećnom spoju „beba“ i „došljaka“ svi šrafovi nisu imali istu težinu, podjednaku ulogu i značaj. Kao i u svakoj velikoj ekipi neki su nosili glavni teret, predstavljali okosnicu tima, davali ton, ukus i boju njegovoj igri. Zato se može slobodno reći da je tokom šestogodišnjeg pobedonosnog pohoda ta uža grupa, koja je sačinjavala kostur tima, nadmašila za koplje ostale članove ovog stroja, pa zato slava uspeha pripada prevashodno njima. Zar je onda čudno što su u uspomeni navijača, ljubitelja fudbala uopšte i stručnjaka ti momci ostali zauvek simbol ove sjajne generacije, glavni protagonisti njenog stila igranja i tvorci njenih trijumfa. Recimo bez okolišenja da su u tu grupu spadali: vratar Šoškić, bek Jusufi, halfovi Miladinović, Vasović i Bečejac, odnosno napadači Čebinac, Kovačević i Galić. To su bili momci koji su nosili igru legendarnih Partizanovih „beba“. O tom načinu igranja i o njihovim odlučujućim rolama u njemu izložićemo vam detaljnije u narednom broju.